Kako uvesti red u život sa bebom?

Moja kuma je, na primer, svoju bebu probudila u 20 sati jer je to vreme za kupanje. Posle će, kaže, nastaviti da spava. Začudih se. U životu svom to ne bih uradila, jer mislim da nije neophodno da se kupa svako veče, beba je i nije radila u rudniku. Ali šta znam, možda tako treba kad se uvodi red. Takođe, pre otpilike mesec dana bili smo kod prijatelja koji imaju dečaka 25 dana starijeg od Miluške. Kažu da se mora znati red. Kod njih se zna kad beba jede – nikada ne sisa češće od dva i po sata. Zna se kada ide na spavanje – makar plakao u krevecu ostaće u njemu da leži sve dok ne zaspi  (tvrde da čak i bolje, čvršće i duže spava ako otplače). Njihova beba se, za razliku od naše, ne „navikava na ruke”. Lepo reče mama tog bebca: ”Treba i ja da se odmorim”, i s tim sam u potpunosti saglasna, ali baš ne znam kako to da, na svoj način, postignem.

 

Pomalo začuđeni jer kod nas pravila nisu striktna i naša beba zaspi ili dok je ljuljamo ili dok sisa, rešismo da već to veče probamo drugačije. Nakon što je okupana, obučena u čistu pidžamu i nadojena, naša Miluška odlučila je da ne zaspi odmah, a mi da je ne ljuljamo na rukama. ”Aj ti, bebo, sad na spavanje”, izgovorih naglas dok sam je spuštala u krevetac, a Zoran gasio svetlo. Sedeli smo u kuhinji i čekali. Miluška je prvih pola minuta ćutala, onda je počela da se meškolji , potom da kenjka, a već nakon dva, tri minuta i da plače. Plakala je prvo tiho, pa sve glasnije, dok nije počela da jeca. S vremena na vreme bih pogledala u Zorana moleći ga pogledom da to prekinemo jer mi se duša cepala slušajući njen plač, koji je u mojoj glavi trajao kao večnost, a realno ne više od pet minuta. Nismo morali ništa da izgovorimo da bismo se razumeli. Otišao je i doneo je kod nas. Njegov zagrljaj i nekoliko trenutaka na rukama bili su dovoljni da zaspi. Zapitali smo se kako ćemo biti istrajni u nekim ozbiljnijim situacijama ako smo odmah prekršili novo pravilo. Samo sam ponavljala da stvarno ne mogu da je slušam kako plače jer mi je to grozno. Da li smo pogrešili i dalje ne znamo, ali smo uradili onako kako smo osećali da treba.
 

Dok je bila mlađa bilo je zaspi kad zaspi, nije bitno koliko je sati, kad će jesti, kada ćemo je kupati… I bilo je zaista iscrpljujuće dok nije bar malkice uhvatila neki ritam. I dalje ne gledam na sat kada ću je hraniti, dojim je ”na zahtev”, ali smo uveli ”povečerje”, koje se ispostavilo kao dobro. Počinje obično oko 20.30 sati ili malo kasnije u zavisnosti kada je prethodno spavala ili jela. Prvo se malo igramo na krevetu, zatim je raspremam, pravo okupam ili samo osvežim pod vodom bez sapunjanja i kvašenja kosice (ako je bio prva smena to često radi Zoran) i dojim je. Kao što prethodno pomenuh, ili zaspi dok jede ili je ljuljamo, pa stavljamo u krevetac. Međutim, ranije se budila čim bismo je spustili na hladan čaršaf, pa sam pribegla jednostavnom triku. Dok je dojim ležimo na Zoranovom i mom krevetu, ali na bebinom jorgančiću. Kada zaspi jednostavno je podignem sa sve tim jorganom i prenesem u njen krevetac, a drugim pokrijem. Jorgančić je oko nje i ako je ljuljuškamo pred spavanje. 
 

U toj prvoj turi noćnog spavanja Miluška sada uvek sastavi i po četiri i po, pet sati. I bilo bi sjajno kada bih i ja spavala, ali nekako uvek imam nešto preče, makar to bilo raspremanje stana, gledanje serije, čitanje vesti, pa i razgovor sa mužem kad stigne iz druge smene. Kada nakon nekoliko sati zaspimo, a beba gladna zaplače, muža ne budim jer smatram da nema potrebe s obzirom da nema grudi da je nadoji. Tada tako umorna od minimalnog ”reda”, često pravim ”nered”. Bebu sa sve tim jorgančićem ispod nje prenesem na naš krevet (u nameri da je kad jede vratim u krevetac gde će nastaviti da spava), otkopčam spavaćicu prilagođenu dojiljama, beba počne da sisa, a mene, do sada mi se to million puta desilo, san prevari, pa me zorom budi užasan bol u leđima i ramenima. Probudim se s rukom opruženom iznad Miluškine glave, s golim grudima i njom pored sebe koja je ko zna koliko dugo i koliko puta jela. Naravno da tokom noći čujem kad se probudi i osetim kad traži da jede, pa joj i pripomognem da ”bolje uhvati”, ali sve je to u nekom polusnu i ne izdržim budna do kraja podoja. Teši me samo što nisam jedina. Bojažljivo smo drugarica koja ima šestomesečnu bebu i ja to priznale jedna drugoj, pa verujem da nas ima još. Sada se trudim da legnem kad i Miluška, najviše sat kasnije, a tokom podoja da palim svetlo ili smanjim osvetljenje na mobilnom da joj ne smeta u mraku i da se listajući po društvenim mrežama ili čitajući razne tekstove zanimam da ne zaspim. Uglavnom mi uspe. Miluška obično bude budna oko osam, pola devet ujutru, ali tada ne plače, već nas budi nekom urnebesnom mešavinom bebećeg smeha i pevanja.
 

Onda ponovo s vremena na vreme Zoran i ja razgovaramo o našem ”redu” i ”neredu” s Miluškom i tome kako drugi roditelji gaje svoju decu. Smatramo da neki ”red” definitivno treba da postoji, ali nismo baš sigurno kako on treba da izgleda. I dalje radimo kako osećamo, a sigurno smo samo da nećemo pogrešiti ako kroz naš odnos i postupke Miluška bude znala da je volimo.