„Šta sad treba da radim… Koliko će ovo još da traje. Sve me boli, gde je doktor… Ne, ne smem da paničim”, reči su koje ne izgovara žena na porođajnom stolu, već budući otac koji čeka ispred porodilišta da na svet stigne njegova beba. Reporter „Alo!” imao je priliku da sa Nebojšom Radišićem iz Kragujevca čeka rođenje njegove prve ćerke ispred sale i pokaže svetu kako iz muškog ugla izgledaju porođajne muke.
Budući otac između trudova uglavnom je nervozno šetao i svaki čas pritiskao zvono za babice ispred porodilišta ne bi li saznao u kojoj fazi je porođaj. Ubija ga neizvesnost i ne razume da babice i doktori u tom trenutku imaju mnogo važnija posla. Na pitanje zašto nije unutra sa svojom suprugom, priznaje da mu je i ovako već dovoljno teško i da bi u porođajnoj sali doktori imali više posla oko njega. Pošteno!
Njegova agonija počela je oko 2.30 ujutru, kada su mu iz bolnice javili da su počeli prvi bolovi. Naizgled smireno u gluvo doba noći zove telefonom pouzdanu osobu, kumu i pita: „Šta sad treba da radim!”. Nervozu uspeva da savlada do 7.30 kada ga dežurni doktor obaveštava da će u naredna dva sata „njegovim mukama” doći kraj.
Nervoza dostiže vrhunac oko 9 sati, kada iz sale dopiru zvuci po kojima je jasno da se unutra događa nešto veoma bolno. Naš sagovornik kao pojačanje zove zeta. On ima iskustva u čekanju porođaja. Nikola Lugomirski znalački na satu meri koliko vremena prolazi između bolova. Zaključak je da su trudovi na pet, a zatim na dva minuta. U međuvremenu, budućeg oca nekoliko puta izvodimo do prozora da uhvati vazduh. Držimo ga, jer je porodilište na drugom spratu. Bled, da nemamo srca ni da ga fotografišemo, pita kada će kraj.
– Ne mogu više da izdržim… duša i srce me bole. Evo… čujem ženu, to je ona, poznajem joj glas… O, bože, ima li ovome kraja. Samo ovo da preživim… – zapomaže budući otac ispred porodilišta, dok zet stoji ispred njega, sumnjičav da bi Nebojša mogao da uđe u porodilište.
Samo nekoliko minuta kasnije, u 10.05, iz sale se čuje prvi plač njegove bebe.
– To je moja beba – sa olakšanjem i suzama u očima prekriva lice taze otac i ponavlja pitanje s početka: „Šta sad da radim?”
Jedino za šta je smogao snage je da fotografiše svoju bebu, koju babica Sonja iznosi samo nekoliko minuta nakon rođenja i da zaključi da „dete liči na njega”. Uspešno pamti najosnovnije informacije o bebi, koje će celog dana ponavljati svima koji ga zovu da mu čestitaju – 3.250 grama, 54 centimetra, ocena na rođenju 10! Čestitamo!
Diplomirao trudnoću!
Junak naše priče, inače je redovno pratio nastavu u školi za trudnice. Saveti koje je naučio o porođaju, priznaje, nisu mu mnogo pomogli u odlučujućem trenutku, ali se nada da će sve ono što je naučio o nezi beba biti od pomoći. Za savesno pohađanje časova dobio je i diplomu za uspomenu.
Žurka!
Najlepši deo porođaja iz muškog ugla je slavlje koje počinje odmah! Po starom srpskom običaju, nakon cepanja košulje, kreće čašćavanje rodbine, komšija, prijatelja i kolega. Uz mnogo pića, muzike i hrane slavi se oko 12 sati u prvom cugu. Toliko otprilike novopečeni otac može da izdrži posle neprospavane noći i porođajnih muka.
Komentari (0)