Kako smo se rađali i odrastali u praistoriji

Higijenski uslovi ušli su u bolnice tek u 19. veku, a u periodu pre 8.500 godina nisu postojale ni kuće kakve poznajemo. Pa ipak, tada se desio jedan od vrlo zanimljivih preokreta u ljudskoj evoluciji – došlo je do neolitskog bejbi buma.

„Prvi put tada mame imaju dvoje ili više dece koji prežive, ali ne znamo ništa o tome da li su tom periodu mame i rađale više dece. Zna se da ima veći broj arheoloških ostataka”, kaže za BBC na srpskom Sofija Stefanović, profesorka na Katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. 

Stefanović je pre šest godina započela pionirsko istraživanje o rađanju, mamama i bebama u praistoriji, koje pre nje nije mnogo interesovalo naučnike. Tako nastaje projekat „Rađanje”, a ispitivanja se uglavnom rade na moderno opremljenom Institutu „Biosens” u Novom Sadu. Kao fizička antropološkinja, Stefanović se bavi analizom ljudskih skeletnih ostataka, a saradnici su joj specijalisti iz različitih oblasti.

Ljudska vrsta je nastala mnogo pre toga – pre oko dva miliona godina. Prvih 99 odsto trajanja evolucije, čovek je živeo na demografskom minimumu – mali broj arheoloških ostataka pokazuje da smo kao vrsta jedva preživeli.

„Provukli smo se kroz iglene uši. To je vreme kad ljudi žive kao lovci sakupljači, što je do pre 12.000 godina”, navodi Stefanović.

Od 10.000 do 6.500 godine pre nove ere traje mezolit – tada još naši preci ne stvaraju prava naselja. U to vreme na Balkanu postoji velika kultura Lepenskog vira na Đerdapu. Njihove trapezoidne građevine poput šatora pokazuju da u to vreme love ribu i vraćaju se u njih, ali nemaju stalne naseobine.

U vreme početka mezolita dolazi do klimatskih promena – povlačenja glečera, povećanja bujnosti vegetacije, novih vrsta – menjaju se dotadašnji uslovi života.

Mezolit je poznat kao starije, a neolit kao mlađe kameno doba u okviru praistorije.

Sa neolitom stiže i pomenuta demografska ekspanzija – naučnici veruju da se tada rađa više dece nego pre.

„Za to ne postoje biološki dokazi, pa smo odlučili da primenimo metodu ispitivanja zubnih ostataka”, navodi Stefanović.

Naučnici preseku ostatke zuba dijamantskom testerom, naprave mali presek i tu pločicu gledaju pod mikroskopom.

„Tu vidimo takozvane linije anulacije, jer svake godine zub dobije jedan sloj zubnog cementa. Kao kod godova na drvetu, brojeći te linije možemo da kažemo koliko je neko imao godina u vreme smrti. Ova metoda se koristi i u forenzici i vrlo je precizna”, navodi Stefanović.

Njene kolege u Frajburgu, u Nemačkoj, unapredile su ovu metodu i došle do „neverovatnog otkrića” – tokom trudnoće ova linija zubnog cementa postaje drugačija – nije prava, već nepravilna i tamnija.

„Ako ste imali tri trudnoće, imaćete tri linije krize, a može se utvrditi i koliko ste imali godina u svakoj od tih trudnoća”.

Ipak, ta linija krize pojavljuje se na zubu već u prvom tromesečju trudnoće – ne zna se da li su trudnoće bile uspešne ili su mame imale pobačaje. Ipak, Stefanović je tu metodu primenila na praistoriju i prvi put u istoriji nauke, mogla je da odredi kada su i koliko puta žene bile trudne tokom života.

„Studija na mezolitskim i neolitskim ženama pokazala je veći broj linija krize, što uglavnom znači broj trudnoća”, navodi Stefanović.
 

Uz pomoć ugljenika. Takozvano apsolutno datovanje – određivanje preciznog datuma radi se merenjem prisustva radioaktivnog ugljenika C14 pošto je poznato njegovo vreme poluraspada. On počinje da nestaje kad organizam umre. Kad se izmeri njegova količina u kostima – može da se kaže kada je tačno umrla jedinka.
 

„Porođaj je sigurno bio težak, kao i danas. Tu razlike nema”, odgovara Stefanović.

Ono što nas je učinilo ljudima – hod na dve noge i veliki moždani kapacitet, što automatski podrazumeva i veliku glavu, dovelo je do teškoća na porođaju.

„Otkad se rodila prva ljudska beba, rađanje je teško i rizično. U modernim bolnicama i sa carskim rezom i danas ima smrtnih slučajeva”, objašnjava ona.

Drugi važan deo projekta „Rađanje” je tema dojenja. Odgovore na pitanja kada su i koliko praistorijske mame dojile decu daće im hemijske analize.

„Sve što jedemo ostavlja hemijski trag u našim kostima. Kada je beba samo dojena, izotopi u vašim kostima pokazuju samo jednu vrstu signala. Kad krene dohrana, to se promeni”, napominje Stefanović.

Za razliku od drugih kostiju u organizmu koje se mogu ojačati unosom određene hrane, na zubu svaka etapa razvoja ostavlja trag koji kasnije ne može biti promenjen. Jednostavno, odatle se vidi šta ste kada jeli.

Na drugim kostima, pak, ostaje trag poslednjeg načina ishrane, čime se osoba hranila u trenutku smrti.

„Kada ukrstite te podatke, može se dobiti kompletan meni”, objašnjava ona.

Tokom istraživanja, naučnici su došli su do preciznih podataka i o dojenju.

„U mezolitu su prestajale da doje tek u trećoj ili četvrtoj godini, dok su u neolitu dojile maksimum godinu dana. Neke mame sa Đerdapa dojile su svega šest meseci.”

Neolitska deca pokazuju više tragova određenih poremećaja ili bolesti koje su u vezi sa ishranom.

„Naša istraživanja idu u prilog podrške dužem dojenju i sa zdravstvenog stanovišta. Mezolitska deca i mezolitski ljudi su čvršće građe, čvršćih kostiju – stameniji su.”

Ako su skratile dojenje, čime su se deca hranila?

„To je i nas interesovalo, šta su mame mogle pretvoriti u dohranu. Slično kao i danas – kašice su pravile od životinjskog mleka i žitarica”, kaže antropološkinja.

Karakteristika neolita je pripitomljavanje biljaka i životinja, nova ishrana i sedeći način života. Međutim, tu postoji jedan problem.

„Do prve godine bebe su tolerantne na mleko, ali posle ne, jer nije planirano da kao vrsta jedemo mleko – i tada niko nije imao tu toleranciju. Taj deo gena kroz evoluciju se tek desio, zato su i danas ljudi nekad netolerantni.”

Šta su jeli ispitivali su preko keramike nađene na lokalitetu Starčevo, jer su u njenim porama sačuvani ostaci drevne hrane.

„Odrasli su svesni da im sirovo mleko ne prija, ali su znali kako da ga pripreme”, objašnjava ona.

Našli su obilje dokaza da su neolitski ljudi na Balkanu u Starčevu pravili i jeli sir.

„To je najstarije u Evropi i dvostruko je naučno potvrđeno. Nigde nismo pronašli podatke o sirovom mleku, čak ni na zubnom kamencu ljudi.”

Njeni saradnici su odlazili u najsavremenije laboratorije u svetu.

Sa neolitom se prvi put pojavljuje još jedna zanimljiva alatka – koštane kašičice, koje vrlo liče na savremene. One su malih dimenzija, ima ih puno, a jako su lepe izrade i upadljive su.

„Naučnici su smatrali da su to alatke, čim su tako puno pohabane, a male. Veliki broj autora prevideo je logičnu mogućnost da se radi i bebi kašičicama”, priča Sofija.

Smatralo se, kaže. da su korišćene za ritual ili štavljenje kože, na primer, iako se vide jasni tragovi zubića na njima.

„Dete tad grize sve što mu date. Ipak, shvatili smo da neće biti lako dokazati da su kašike – kašike.”

Njen kolega kolega Bojan Petrović, dečiji stomatolog, zatražio je saglasnost da izvede eksperiment da dečijim mlečnim zubima „glockaju kosti”.

„Od neke mesare smo dobili koske od kakvih su pravljene kašike i napravili smo veštačke vilice kojima smo glockali kosti.

„Jako često dečiji mlečni zub polomi kost i to je prvo otrkiće koje nas je zapanjilo. Bilo nam je uzbudljivo (otkriće) da dečiji zubi sa lakoćom ostavljaju trag na kostima”, opisuje Sofija.

Za razliku od ostalih naučnika, Sofija je rasla uz ovu temu – kao maloj, sestra joj je pričala priče mamama i bebama.

„Izmišljala je kako je pripitomljena kozica – tako što je mama bila tužna da joj beba nema mleka. Odrasla sam uz to i bila sam jako začuđena da se niko time nije bavio”, kaže.

Stefanović je pionirka u istraživanju ove oblasti koja je bila „zanemarena u nauci”. U arheologiji je tema detinjstva prisutna tek poslednjih desetak godina.

„Uvek su bile važnije druge teme – čovek lovac, na primer”, opisuje ona.

Praistorija je podeljena na osnovu materijalnih oruđa koje se koriste – kameno, bronzano doba.

„Postoji neki problem između naučnika i beba”, kaže Sofija.

„Kad su bebe pronaležene u areheološkom kontekstu – ili se njima naučnici nisu bavili ili su objašnjene kao žrtve čedomorstva, kao da je svaka beba koju naučnici vide – automatski ubijena”.

Evropski savet za istraživanje ERC (European Research Council) zadužen za finansiranje najinovativnijih naučnih projekata bez ograničenja u vezi sa temama, dodelio joj je za višegodišnji projekat „Rađanje” 1,7 miliona evra, prvoj u Srbiji.

„Shvatili su moju ideju o rađanju i mamama i bebama kao ozbiljnu i kao potencijal za razvoj neistražene oblasti”, kaže naučnica, koja je i kreativna ambasadorka Srbije.

Pored osam istraživača, projekat ima brojne saradnike u zemlji i inostranstvu, a uspostavio je i saradnju sa više od dvadeset muzeja i naučnih institucija u Srbiji, Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Severnoj Makedoniji i Hrvatskoj, navodi se na sajtu „Biosensa”.

Sofijin rad je inspirisao i druga istraživanja.

Naučnica iz Beča, Katarina Ribejsolberi ispitivala je materinstvo u bronzanom dobu i utvrdila da postoje brojni ostaci keramičkih bočica sa pipama u kojima su našli tragove mleka – u svojevrsnim praistorijskim flašicama. 

Stefanović već dve decenije radi na približavanju nauke ljudima. Znala je da je u kopu fabrike Toza Marković Kikinda pronađen gotovo ceo skelet mamuta i prepoznala turističku i muzejsku atraktivnost nalaza.

„Nisam mogla da verujem da ta divna praistorijska životinja stoji bačena u krugu fabike”, kaže.

Takozvana Kika predstavlja jedan od najočuvanijih fosilnih ostataka mamuta – džinovske praistorijske životinje koja je na tlu Evrope živela pre oko 500.000 godina. Sa koleginicom je došla na ideju da skelet mamuta, koji će kasnije postati simbol Kikinde, prenese u muzej. Napisale su projekat i dobile novac od Evropske unije. Ipak, meštani nisu odmah podržali tu inicijativu.

„Ljudi koji me znaju govorili su mi šta se glupiraš, kakav mamut? Ko će s tim da se poveže, imamo Lalu, imamo Suvaču, kakav mamut – brend Kikinde”, priseća se Sofija.

Uprkos tome, već prve godine na Mamutfestu, zamišljenom kao prateći program, hiljade dece je poslalo i nacrtalo čestitke za rođendan Kiki.

„Volimo Kiku, ali, naučnici, iskopajte jednog Kikana da ne bude sama”, napisala su nam deca.

„Danas nema deteta u Kikindi koje ne zna Kiku, a lokalni muzej je oživeo”, dodaje.

Sofijin naredni projekat biće starenje u praistoriji, da zaokruži životni ciklus, kaže.