Kada deca počnu da istražuju svoje telo i ranu seksualnost, što je najnormalniji razvojni proces, tada se roditelji najviše mešaju. A mešamo se jer su se i u našem detinjstvu mešali naši roditelji.
Deca nas mogu početi ispitivati vrlo brzo. Često brže nego što smo im mi spremni dati odgovore. Naročito one iskrene, naravno, primerene dobu deteta.
Bila sam trudna s Evom kada je Lucija imala 4 godine. U tom dobu, Lucija je već znala kako bebe dolaze na svet, jer me jedno jutro, nakon pomnog samoistraživanja, pitala: “Mama, a zašto ja imam ovu malu rupicu u pipici?”
Objasnila sam joj, vrlo jednostavno, da je imam i ja i da je imaju baš sve cure i da kroz tu rupicu bebe izlaze iz maminog trbuha. Kimnula je i nastavila igru.
Nakon par dana procesuiranja informacija, jedno jutro svanulo je novo pitanje: “Mama, mama, a kako beba dođe u stomak?” Eeee. Moram priznati da na to baš nisam bila spremna u tom trenutku. Onako, malo me je zateklo. Naročito to što me je pitala pred mojom mamom.
.jpg)
I kako sad da svom detetu objašnjavam priču o začeću pred svojom mamom. Mislim, too much u tom trenutku. Pa sam sprtljala nešto tipa: “Kada se mama i tata vole onda se spoje dvoje tačkice, jedna mamina, a jedna tatina i od njih u stomaku nastane beba.” A, ok. Lucka je bila zadovoljna odgovorom. Imala sam sreće.
Tabu teme
Kasnije sam opet razmišljala o tome. U čemu je problem? I zašto mi je neugodno da svom vlastitom detetu kažem istinu? Da kad se mama i tata vole, tata stavi deo u maminu pipicu i onda od njih dvoje nastane beba. Mislim, što je to toliko prestrašno u tome? Koji su moji strahovi vezani uz to? Što će se dogoditi ako detetu to kažem na taj način?
Šta će se dogoditi? Ništa. Lucka je tu informaciju, nakon što sam joj je kasnije rekla, primila najnormalnije kao i svaku drugu. Pa onda, čega se bojim?
Zašto nam je neugodno, s vlastitom decom, pričati o seksualnosti? Pa mi smo im roditelji. I ako im mi ne damo odgovore koje trebaju dobiti, tražiće ih negde drugde. I ko zna kakve će odgovore dobiti i kako će ih dobiti. Smatram da je upravo naša vlastita odgovornost da razbijemo sve svoje tabue i iskreno, otvoreno i najnormalnije propričamo sa svojom decom o seksualnosti, uprkos nelagodi koju možemo osetiti. Nelagoda samo govori o tome kako se mi sami nosimo sa tom temom. I nelagoda je naš, a ne njihov problem.
Rana istraživanja
I ne samo da pričamo. Nego da im isto tako dopustimo da istražuju kada se pojavi prva dečja znatiželja.
Negde u toj dobi, sa oko 4, 5 godine, Lucka je imala prijatelja za istraživanja. Sina mojih dragih prijatelja s kojima se često družimo. Počelo je tako što su se zatvarali u ormar i ljubili u njemu. A mi, odrasli, smo ih puštali na miru. Jednom smo svi zajedno bili na vikendici. I njih dvoje su, naravno, nestali. A otprilike znamo što to znači. Nakon nekog vremena krenula sam proveriti gde su i što rade i provirila sam, vrlo polako, u sobu. A oni su se igrali. Mame i tate.
Kada me Lucka videla rekla je: “Mama, pa daj beži, smetaš nam.” “Ok, sori, idem”, odgovorila sam i nestala. Odlazeći čula sam kikootanje. I ja sam se nasmejala u sebi. Kako su deca naivna. I kako je to lepo.
Ne, nisam urliknula: “Što to radite!?” Ili: “Da ste odmah prestali!” ili upotrebila neki od sličnih grozomorno pretećih roditeljskih scenarija, nastavljenog nekom oštrom kaznom, pomišljajući da je to nenormalno, prestrašno ili izopačeno. Ne, nisam. Procenila sam situaciju kao bezazlenu dečju igru, koja je potpuno prirodna, i ostavila sam ih u tome.
Stvarno sam srećna što sam uspela zauzdati svoje strahove, projekcije i zgražavanja oko dečje seksualnosti, što imam dragu prijateljicu kojoj je isto tako sve to normalno i prirodno i što možemo svojoj deci omogućiti da bezazleno, kroz igru ispipavaju svoju seksualnost.
Zašto mi je to OK i bitno?
Zdrava seksualnost
Zato jer sam često, u svom radu kao telesno orjentirani psihoterapeut, bila svedok na koje je sve načine potiskivanje i osuđivanje seksualnosti u ranom djetinjstvu, uništilo život odraslim ljudima.
Ako majka svom sinu, koji na plaži bezazleno navlači svoju tek otkrivenu pišicu, konstantno govori: “Nemoj ga dirati, ako ga još jednom navučeš, otpasti će ti!”, kakav će to posledice imati? Da li će taj dečko voleti sebe i svoju seksualnost? Ili će mu od ranog djetinjstva ostati osećaj da je seksualnost „loša, prljava, nedopuštena” i da ne sme dirati svoj polni organ?
Svet u kojem živimo je ponekad vrlo čudan.
Rađamo se zahvaljujući seksualnosti, živimo zbog seksualnosti, naša deca će se roditi zahvaljujući seksualnosti – a upravo seksualnost najviše osuđujemo i smatramo je “najvećim grehom”.
Mi ne dopuštamo seksualna istraživanja. Društvo ne dopušta seksualna istraživanja. I kako onda da se, bez dozvole i podrške, naša deca upoznaju sa svojom seksualnošću?
Upravo u tom ranom razdoblju deci bi trebalo omogućiti da se igraju kako požele. Istina je, ta igra može imati prizvuk seksualnosti, ali to je samo igra. Igra istraživanja i upoznavanja svog tela. A ako nam igra nije dopuštena, onda rastemo u nepoznavanju sebe i jednog dana kada odrastemo, ne znamo kako biti bliski sa sobom i sa nekim drugim. Zato jer ne prihvaćamo svoje telo. Zato jer se sramimo sebe. Zato jer, negde duboko u sebi, imamo osećaj da je to nešto “zabranjeno i neprirodno”. I treba nam puno vremena da se saživimo sa svojom seksualnošću
A često se to više nikada i ne dogodi.
Novi pogled
Ako želimo da naša deca jednog dana budu slobodne i neopterećene osobe koje mogu uživati u svojoj seksualnosti (a želimo li to?), kao što uživaju u svemu ostalom što život čini, trebali bi im dati slobodu u ranom detinjstvu, na način da ne osuđujemo i ne potiskujemo njihovu znatiželju koja se budi. Upravo tako izbeći ćemo sve probleme i opasnosti.
Sve što je slobodno, ostaje prirodno. Sve što je zabranjeno i posramljivano, postaje iskrivljeno i, često, izopačeno.
No da bi to mogli, moramo se prvo upitati, kakav je naš odnos prema vlastitoj seksualnosti?
A to zahteva jedan potpuno novi pogled. Na unutra.
Tek kada pogledamo u sebe i pitamo se koje strahove i nelagode nosimo u sebi, tek kada se suočimo sa svim tabuima vezanim uz ovu temu, moći ćemo svojoj deci prići na neopterećeni način.
Verujem da će moje reči naići na puno neodobravanja. Jer kada nas neko konfrontira sa vlastitim nelagodama, uvek se javljaju jake rakcije. Ali stojim iz njih.
Ponekad je teško biti roditelj. Ali ono što bi nam svima trebao biti cilj je da svojoj deci otvorimo vrata prema nepoznatim krajevima kako bi upoznali sebe. Bilo da se radi o crtanju, pevanju, matematici ili upoznavanju svog tela.
Autor: Ana Katarina Sansević
Komentari (0)