Mališani predškolskog uzrasta nisu još dovoljno zreli da shvate apstraktne pojmove, nisu u potpunosti sposobni da kanališu i iskažu svoje emocije, pa im je jako teško objasniti određene pojmove i životne situacije. Naročito kada se radi o onim neprijatnim i tužnim, kada izgube dragu osobu, kada im umru baka, deka, ili neko ko im je bio vrlo blizak. Kako mališanima saopštiti šta se dogodilo, na koji način im treba objasniti da se život sastoji i od neprijatnih trenutaka i kako im pomoći da prevaziđu strah, tugu ili potištenost kada ostanu bez nekoga koga vole, za čitaoce ”Života plus” objašnjava psiholog predškolske ustanove Adrijana, Jasna Đorđević.
– Kada su u pitanju neprijatne situacije, trenuci tuge usled gubitka nekog bliskog, sa decom treba biti otvoren i iskren, jer se kroz razgovor najbolje upoznajemo i otkrivamo individualna iskustva. Mališani jako često prve pojmove o smrti usvajaju kroz priče o životinjama. Iz priča i bajki upoznaju različite zaplete, sudbine junaka, kao i onu čuvenu frazu ”živeli su srećno do kraja života”. To se može iskoristiti kada dođe trenutak da se sa njima razgovara o smrti bliske osobe. Jednom rečju, decu je čitanjem priča i bajki, kao i skretanjem pažnje na događaje u realnom svetu, moguće pripremiti na ovakve događaje. Sa druge strane, nije poželjno držati u sebi tugu i bol. Ispoljavanje emocija i razgovor o bolu može da pomogne detetu da prihvati novonastalu situaciju. Reći detetu da ste jako tužni sasvim je u redu. Kako su deci potrebni sigurnost, pažnja i ustaljeni ritam života, važno je reorganizovati vreme i stvoriti nove navike i rituale bez osobe koje više nema. Od pojma smrti ne treba praviti bauk, jer je ona sastavni deo života. Nije loše ispričati detetu priču o tome da je taj neko drag koga više nema otišao na nebo, da ga odatle posmatra i čuva.
Kako razgovarati sa predškolcima, a kako sa starijom decom?
– Od dece to ne treba kriti, naročito ako je dete bilo u svakodnevnom kontaktu sa bliskom osobom. Međutim, decu različitog uzrasta razlikuje i različita moć poimanja stvarnosti. Deca predškolskog uzrasta teško shvataju pojam smrti – to da jedna osoba više ne postoji. Smrt kao konačan kraj života je pojam koji prevazilazi granice njihovog konkretnog mišljenja. Predškolac stvari prihvata doslovce, pa nije dobro ako mu, na primer, kažete da je taj neko „otputovao”. Treba mu reći da je ta osoba umrla i da se više neće vratiti. Na dalja pitanja treba davati kratke, jasne i konkretne odgovore. Treba reći mališanu i da će draga osoba biti u našim mislima i da ćemo je se sećati iako nećemo moći da je vidimo, dodirnemo ili zagrlimo. Iako će predškolac ovo shvatiti intuitivno, upamtiće to do kasnijeg, naprednijeg razvojnog perioda. Sa druge strane, školarci skladno svojim intelektualnim mogućnostima shvataju neizbežnost, konačnost i nepovratnost smrti i u većoj meri pokazuju emocije. Tada sa njima treba otvoreno razgovarati i podeliti tugu.
Da li treba sačekati da dete samo pita ili inicirati razgovor?
– Ukoliko su u pitanju bake i deke ili osobe koje su bile veoma bliske sa detetom, dete će samo primetiti njeno odsustvo, kao i promene u komunikaciji i ponašanju roditelja. Ako dete samo pita, treba biti otvoren i dati mu smiren, smislen i jasan odgovor. Treba biti strpljiv i odgovarati na sva pitanja, kao i na ponovljena pitanja, kojih će moguće biti dosta, jer deca najbolje shvataju i prihvataju promene kroz ponavljanja. U suprotnom, ako mališan ne pita, trebalo bi iskoristiti pogodnu priliku i objasniti mu šta se dogodilo.
Kako deci objasniti pojam smrti, koji je najbolji način da je prihvate kao sastavni deo života, a da se pri tom ne uplaše?
– Roditelji u najvećoj meri na ponašanje i razmišljanje svoje dece utiču ličnim primerom. U kriznim, neprijatnim situacijama, trebalo bi u najvećoj mogućoj meri nastaviti uobičajeni život. Najbolje je mališanu predstaviti smrt kroz konkretne primere i ranije slične događaje. Treba ga podsetiti na osobe ili druga bića koja su ranije umrla i napomenuti kako će sve te osobe i bića biti u našim sećanjima, mislima i pamćenju. Dete školskog uzrasta može zajedno sa roditeljem da napravi album sa slikama gde su on i ta bliska osoba ili da napiše pismo. Ovaj album ili pismo biće način da dete dovrši svoj odnos sa onim koga više nema – u pismu može da mu poveri neku svoju tajnu ili da mu nešto nacrta. Opraštanje, takođe, može da izrazi i samo preko crteža.
Reakcije dece su različite, neka se povlače u sebe, neka su tužna, neka se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. Šta psiholozi smatraju najprihvatljivijom reakcijom?
– Svako dete će na gubitak odreagovati u skladu sa svojim temperamentom, iskustvom i odnosom sa bliskom osobom. Potrebno je vreme da mališan prebrodi krizu i prihvati odsustvo drage osobe. Osećanja tuge, ljutnje i straha, kao i prvobitnu nevericu ili negaciju smrti bliske osobe, trebalo bi tolerisati i prihvatiti. Detetu treba dati dovoljno vremena da preradi svoj gubitak – omogućiti mu da u što većoj meri izražava svoja osećanja preko crteža, govora i pokreta. Treba mu objasniti da je cela porodica tužna kada neko drag umre, ali da se drage osobe zauvek nose u srcu. Ukoliko dete nastavi da postavlja pitanja i počne da pokazuje znake uznemirenosti, treba ostati dosledan i smiren i truditi se da se toplinom, nežnošću ljubavlju i različitim aktivnostima umanje negativne posledice gubitka.
U kom uzrastu su deca sposobna da shvate prava značenja apstraktnih pojmova kao što su život i smrt?
– Otprilike u uzrastu od deset godina i kroz period adolescencije, kada dolazi do potpunog razvoja mišljenja. Tek tada mladi su sposobni da usvoje pojam smrti, njegovu nepovratnost, konačnost i opštost. Tada shvataju da sva živa bića umiru i postaje im jasno da je smrt sastavni deo života. U srednjoškolskom periodu nastaju i filozofska razmišljanja o životu i smrti, formiraju se teorije i stavovi o tim pojmovima, kao i odluke u vezi sa različitim načinima življenja.
LEPOTA ŽIVLJENJA
Kada dete upita hoće li i ono jednog dana umreti, kakav odgovor mu treba dati? U kom uzrastu je sposobno da čuje potvrdan odgovor i da ga shvati na pravi način?
– Kada dete već intuitivno shvata pojam smrti, njegovu opštost u odnosu na sva živa bića, pa i na samog sebe, treba mu predočiti dužinu i lepotu života i životne faze i sve to preko primera. Jasno i bez mnogo suvišnih reči dobro bi bilo opisati mu da život traje dugo, da se ljudi rađaju, igraju, idu u školu, uče, druže se sa drugarima, da im se puno lepih stvari dešava, da steknu puno prijatelja, nađu posao, posebnu osobu koju vole, dobiju svoju decu, da njihova deca dobiju svoju decu, itd. Na ovaj način kod dece razvijamo samosvest kao preduslov dobrog življenja.
Komentari (0)