Rad koji je nametnut, rad u kojem ne vidimo smisao ili po završenom poslu ne dobijamo adekvatnu nagradu, u ljudima rađa otpor. Sve ovo je još izraženije kod dece – prilično teško ćete ih nagovoriti da rade nešto u čemu ne vide nikakav izazov ni smisao. I pritom nije važno samo ono što detetu govorite, nego i sve ono što detetu poručujete govorom tela i svim ostalim oblicima neverbalne komunikacije.
Sve gore rečeno ujedno objašnjava zašto neki marljivi roditelji imaju marljivu, a neki lenju decu. Roditelji onih malo manje marljivih čudiće se – ne znam odakle mu lenjost, kod nas u kući to nije mogao/la naučiti?! No zaboravljaju da deca postaju ili jako slična roditeljima ili se ponašaju sasvim suprotno od roditelja. Da bi deca usvojila pozitivne roditeljske primere, treba malo poraditi na tome, a podjednako je važno da deca zaista budu uverena da je rad nešto pozitivno, što ima smisla i daje pozitivne rezultate.
Radne navike deca će najbolje sticati postepeno, i to tako da od malih nogu dobijaju zadatke koje trebaju obaviti, te da za sve što učine budu na bilo koji način nagrađena ili pohvaljena, jer će tako rad povezati s nečim pozitivnim i smislenim. Zadaci koje dajete deci trebaju biti prilagođeni njihovom uzrastu, sposobnostima i mogućnostima. Nagrada zaista ne mora biti ni velika ni posebna, dovoljno je da se dete oseti posebnim i vrednim kad u nečemu uspe, a za to je dovoljno jedno malo ‘Bravo’. Deca vole čuti i da su već dovoljno velika za neki posao, recimo – sad si već dovoljno velika da se sama obučešâ€¦
Nema recepta koji bi roditeljima pokazao u kom uzrastu koliko opteretiti decu, jer svako dete je priča za sebe. Recimo, nekoj deci preveliko opterećenje će biti već odlazak u školu, pisanje zadataka i svladavanje ostalih školskih obaveza, dok će druga deca školu svladavati ‘levom nogom’, pa im je potrebno dati dodatne zadatke.
Kao što se zna koje zadatke roditelji trebaju obaviti, i deca bi trebala jasno znati koji su njihovi zadaci, kako na dnevnom, tako i na dugoročnijem planu. U tom smislu dobro je načiniti porodični raspored poslova. Kad detetu poveravate zadatak, uverite se da je zadatak primeren detetu, da mu je jasno šta treba učiniti i da i vi i dete znate u kojem roku zadatak treba biti obavljen. Ono što deca nikako ne vole jeste stalno nadziranje i kontrola – nakon što detetu poverite neki zadatak, nemojte svaki čas kontrolisati je li dovršilo posao niti ga svako malo podsećati šta treba učiniti ili koliko je sati. Preterana kontrola rezultira slabim samopouzdanjem, nesigurnošću i otporom, a dete najbolje uči na vlastitim greškama i uspesima.
Pojednostavljeno rečeno, dete treba znati: kad je pristalo nešto učiniti, preuzelo je odgovornost, a vi ste mu dali slobodu da samo odluči hoće li to napraviti odmah ili u zadnji tren. Dete treba znati da će biti nagrađeno ako nešto napravi, a ako propusti neki zadatak, osetiće negativne posledice – i to je sve! A rezultati će biti još bolji ako uključite decu u ono što radite – tako ćete se družiti te zajedno uživati u procesu rada i njegovim rezultatima. Recimo, zajedno možete obojiti zidove u dečjoj sobi i oslikati ih originalnim crtežima, a ako su deca mala, dovoljno će biti da zajedno pospremite i nakon toga još malo ukrasite jedan deo dečje sobe.
Spomenuli smo da deca više nauče posmatrajući roditelje i njihovo ponašanje, nego kroz direktnu, verbalnu komunikaciju. U deci se stoga može razviti otpor prema radu ako vide da njihovi roditelji po cele dane rade, stalno su umorni, kukaju da nikad nemaju vremena, ako puno rade, a dete ne vidi da je taj rad adekvatno nagrađen, ili pak ako imaju dovoljno novca, ali nemaju vremena za decu pa se ona osećaju zanemareno i rad počinju doživljavati kao prepreku zbog koje im se roditelji nedovoljno posvećuju. Osim najuže porodice, poruke o vrednosti rada deca dobijaju i iz šireg društva. Ovo je posebno osetljivo pitanje u društvima poput našeg, u kojem su narušeni sistemi vrednosti i gde deca ne vide uzročno-posledičnu vezu između rada i uspeha/nagrade.
Koliko god društvo bilo nepravedno, reći detetu da rad nema smisla znači oduzeti mu šansu i nadu, te to roditelji ne smeju učiniti. Kako društvo ne možemo promeniti, barem ne preko noći, preostaje nam učiniti koliko možemo u porodičnom i prijateljskom krugu. Ponajviše će pomoći ako dete vidi roditelje kako nešto rade s voljom i s osmehom, te ako vide da se posao barem u nekim situacijama nagrađuje. Dakle, čak i ako niste sretnici koji rade ono što vole i imaju dobru platu, pokušajte pred decom ne kukati previše i ne pokazivati koliko vam je situacija mrska. Starijoj deci nećete moći lagati niti to ima smisla jer su dovoljno pametna da sama donesu zaključke, ali nisu radno mesto i plata jedino što postoji u životu.
Milion je načina da deci pokažete kako se rad isplati: ako kuvate s ljubavlju i trudom, rezultat je fini obrok, ako vežbate s loptom ili trčite svakoga dana, najverovatnije ćete postati vešt sportista, ako ulaže energiju u školu, uslediće dobre ocene…
Komentari (0)