Kako prepoznati poremećaje u ponašanju kod dece i šta preduzeti?

Nestašluk je normalna pojava u dečjem razvoju, ali se postavlja pitanje kada nestašluk prelazi granice, a ponašanje postaje problematično. Razlikujemo, dakle, ponašanje koje predstavlja povremeno odstupanje od društveno prihvatljivog ponašanja i ponašanje kada dete postaje počinilac krivičnih dela.

Poremećaji ponašanja mogu se svrstati u pet grupa:

1) negativističko-inadžijsko ponašanje,

2) periodični napadi besa,

3) poremećaj ponašanja uz odsustvo empatije i osećanja krivice,

4) antisocijalni poremećaj ličnosti i neklasifikovani poremećaj ponašanja.

Zajedničko im je to da obuhvataju širok spektar aktivnosti koje imaju za posledicu kršenje socijalnih pravila i/ili ugrožavanje drugih.

Rane pokazatelje često ignorišemo ili tolerišemo. Uočavamo ih tek kada dete biva uključeno u predškolski i školski sistem gde ne može mirno da sedi i prati nastavu i pokazuje nesaradljivost u odnosu na grupu. Decu sa problemom u ponašanju često posmatramo kao nevaspitanu i odgovornu za svoje neadekvatno ponašanje.

Antisocijalna ponašanja su primarno naučena ponašanja, i to učenjem po modelu – putem posmatranja, imitiranja, isprobavanja i ponavljanja.

U vezi su sa:

1) neprepoznavanjem potreba deteta od strane roditelja,

2) nasilnim ponašanjem među bliskim osobama,

3) niskim nivoom topline,

4) nedostatkom roditeljskog nadzora i discipline,

5) disfunkcionalnim odnosima među roditeljima.

Međutim, osim u porodici, deca se mogu ugledati i na svoje vršnjake, ili osobe koje sreću u školskom okruženju, susedstvu ili društvu uopšte.

Prvi, takozvani rani podtip, može se uočiti već u uzrastu od dve godine, kao posledica neadekvatne nege i brige o detetu još od njegovog rođenja, zbog čega je češći kod dece bez roditeljskog staranja. Ispoljava se kroz povećan nivo anksioznosti, nesigurnosti i izraženu teškoću socijalizacije. Usled nedostatka pažnje, dete uči da lošim ponašanjem privlači pažnju odraslih i vršnjaka, biva odbačeno, te se povezuju sa sebi sličnima. Ukoliko se na rano formirani poremećaj ne reaguje sve do puberteta, praksa pokazuje da ta deca izrastaju u ljude kojima preti rizik od nestabilnih odnosa, neuspeha, kriminogenog ponašanja, mentalnih i bolesti zavisnosti, nezaposlenosti.

Drugi podtip nastaje u pubertetu i ranoj adolescenciji. Često je takvo ponašanje pod uticajem grupe vršnjaka, a udruženo sa slabijim roditeljskim nadzorom i teškoćama u savladavanju školskog gradiva. Ukoliko dobiju adekvatnu podršku, uglavnom ne postaju prestupnici kasnije.

Tipična ponašanja su:

Ono što posebno izdvaja prvi podtip su sledeće karakteristike:

– Na planu emocija: teško prepoznaju i verbalizuju osećanja, često anksiozni, bezvoljni, depresivni, pojačano razdražljivi;

– U odnosu sa odraslima: ne trpe nikakav autoritet, odrasle posmatraju kao sebi ravne, teško uspostavljaju kontakt očima sa bliskim osobama, dok su sa nepoznatima neselektivno bliski;

Impulsivnost i pažnja: budući da svoje emocije ne prepoznaju, anksioznost se ispoljava somatski te ih mesto ne drži. Treba naglasiti da je u ovom slučaju hiperaktivnost socijalni, a ne organski problem;

– Problemi u školi: mišljenje je na konkretnom nivou, te kada krenu u peti razred nailaze na mnoge teškoće budući da se zahteva apstraktno mišljenje. Posledično dolazi i do odbacivanja od strane vršnjaka, što dodatno pojačava intenzitet problematičnog ponašanja.

Kako da pomognemo?

Kritično vreme za prepoznavanje i preduzimanje preventivnih koraka je ono pre polaska u školu. Adolescencija je, takođe, period kada treba planirati i pružati podršku, ali je činjenica da tada već radimo na ublažavanju posledica. Fokusirana podrška do puberteta daje mnogo bolje rezultate.

U planiranju podrške, kod dece predškolskog uzrasta akcenat treba staviti na ojačavanje porodičnog okruženja. Za decu školskog uzrasta pored podrške porodice, preporučuje se i rad sa nastavnicima, stručnom službom u školi, posebno defektologom, sve u službi što boljeg uključivanja deteta u društvo. Rezultati se postižu prvenstveno primenom individualnog savetovanja. Praksa pokazuje da nije preporučljivo za decu i mlade sa poremećajima ponašanja organizovati grupnu podršku, jer će naći sebi slične i učvrstiti svoje problematično ponašanje.

Neophodne su i aktivnosti kojima bi se dete uključilo u grupu prosocijalnih vršnjaka. Školski zahtevi su im obično preteški, što im budi strahove da će biti odbačeni. Stoga, gradivo treba prilagoditi mogućnostima, kako bi dete savladalo osnovni nivo i integrisalo se među vršnjake, što bi smanjilo i šansu da se problematično ponašanje pojača.

Višak slobodnog vremena detetu daje prostora da napravi neki problem, pa je neophodno definisati i slobodnovremenske aktivnosti. Budući da svako dete želi da bude uspešno, hobiji daju mogućnost da se istakne i gradi samopoštovanje: gluma, slikanje, ples, plivanje, kao i uključivanje u kućne poslove. Borilačke i timske sportove treba izbegavati jer povećavaju nivo agresivnosti.

Deca i mladi koji muče životinje, samopovređuju se, igraju se vatrom, ispoljavaju znake psihotičnosti moraju biti pod kontrolom psihijatra. U pokušaju samolečenja, mogu da se odaju alkoholu, drogama, suicidalnom ponašanju.

Za mlade kod kojih se problemi u ponašanju javljaju u pubertetu, preporuka je da se pojača nadzor i primenjuje metoda nagrada i odsustva nagrade, što je, inače, svakako preporučljivo primenjivati u vaspitanju od najranijeg uzrasta. Pošto su deca sa poremećajima ponašanja pojačano su osetljivi na nepravdu, važno je da roditelji prepoznaju i nagrađuju dobro ponašanje i da ne naglašavaju samo ono što je loše. Dete se mora nagraditi pažnjom i pohvalom svaki put kada sarađuje. Svoje neadekvatno ponašanje će često pripisivati drugima („provocirao me je, morao sam da mu vratim”). Uvek treba reći detetu da je jedino ono odgovorno za svoje ponašanje i ponuditi mu neagresivnu alternativu.