Kako naterati decu da vas slušaju BEZ VIKANJA

Ponekada deluje kao da nas deca slušaju samo kada vičemo. Baš u trenucima nervoze, onda kada su roditelji preumorni ili kada treba nešto bitno da urade, baš tada deca ne slušaju.

Prvi put neće da poslušaju, drugi put ignorišu, a treći pokušaj se uglavnom završava vikanjem.

Evo 10 saveta za postizanje bolje komunikacije sa decom i kako ih motivisati da sarađuju i slušaju BEZ VIKANJA.

Ponekad se neslušanje svodi na to da su deca jednostavno deca, igra ih ponekada ponese toliko da se potpuno isključe. S druge strane, postoji nedostatak konekcije, deca uviđaju da vi niste zaista tu i da ste nešto rekli usputno.

Ipak, ukoliko uvidite da dete zaista ne procesuira informaciju, nije sigurno šta bi trebalo da uradi ili neki zadatak dete ne može da obavi, znaju da fizički nešto neće uspeti, najverovatnije će izbeći da poslušaju i urade neki zadatak. Stoga obratite pažnju da li mališan zaista može da obavi ono što ste mu rekli.

Takođe, postoje zdravstveni problemi poput autizma, poremećaja pažnje, koji mogu imati neke od navedenih opisa, te bi svoja opažanja trebalo da podelite sa vašim pedijatrom.

Ako su deca u drugoj sobi i vi ih zovete da pospreme igračke, očekujte da će vas ignorisati! Umesto toga, zaustavite ono što radite, pređite u dečiju sobu i obratite pažnju na ono što dete radi: „Igrate se autićima, baš super.” Popričajte o autićima i pitajte koji je najbrži, a koji je omiljeni. Slušajte dete.

Nezgodno? Da. Dosadno je što morate zaustaviti to što radite? Da. Ali, upamtite – tako je i sa trenizima i zdravom ishranom, pa ipak dobijate dobar rezultat.

Nakon što se povežete sa detetom, možete mu reći da je večera spremna i da dođe za sto ili složi igračke. Započnite laganim dodirivanjem deteta po ramenu ili ruci (da biste mu privukli pažnju), spustite se na njegov nivo, pogledajte ga u oči i recite šta bi trebalo da uradi: „Dušo, vreme je za čišćenje.”

Ključno: Jasno kažite šta zahtevate od deteta. Nemojte ga pitati, niti naređivati.

Deca nesvesno traže načine da se osećaju moćnijima i imaju veću kontrolu; traženje autonomije je prirodan i važan deo detetovog razvoja. Što im više mogućnosti pružimo da samostalno donosu odluku, to će verovatno biti više kooperativni.

Odmah nakon što kažete detetu šta da uradi, ponudite izbor:

„Želiš li pokupiti igračke sada ili ćeš pospremiti krevet?”

„Želiš li prvo uraditi domaći iz matematike ili engleskog?”

„Želiš li se okupati ili istuširati?”

„Želiš li prvo oprati zube ili se obući?”

Ovde najčešće roditelji omanu i postanu pokvarena ploča ili dosadni papagaj. Ponavljate zahtev po nekoliko puta, umesto da jednom kažete šta treba. Kad nastavljamo i nastavljamo, nagovaramo i ponavljamo, počinjemo zvučati kao učitelj iz crtaća „Čarli Braun”, koga niko ne sluša. Na taj način deca uče da ignorišu roditelje.

Ako ste se povezali, rekli šta treba da se uradi, dali izbor, a vaše vas dete i dalje ignoriše, vratite se na drugi korak i usredsredite se na ponovno povezivanje. Ako niste komunicirali s detetom ceo dan, tek ste došli sa posla, očekujte da će drugi korak trajati nešto duže.

Kako nešto kažemo zvuči mnogo je važnije od onoga šta zapravo govorimo. Ako dođemo do vrata sobe i ljutito kažemo da se soba pospremi, računajte na to da se dete već isključilo.
 

Pročitajte još: Sprečite napad besa, i detetov i vaš!
 

Ovo je lakše reći nego učiniti, pogotovo kada roditelji rade od kuće i doživljavaju neviđeni stres. U takvim situacijama strpljenja je sve manje. Smirite se i obratite pažnju na ton kojim se obraćate detetu. 

Negativne naredbe poput: „Ne udaraj svog brata”, „Ne bacaj odeću na pod”, „Ne skači po kauču”, zahtevaju dvostruku obradu informacija: šta ne bi smeo raditi i šta bi umesto toga smeo raditi.

Prebacivanje negativnog u pozitivno komunicira tačno ono što biste želeli da vaše deca urade – „Drži ruke uz telo”, „Stavi odeću u mašinu”, „Drži noge dalje od kauča” – što samim tim povećava verovatnoću da će ono to i učiniti.

Neka vaše dete ponovi šta ste mu rekli nakon što mu se obratite, kako biste bili sigurni da razume šta očekujete. Ovo je jednostavan način da vidite da li ste se zaista razumeli. Ako je potrebno, pojasnite to o čemu govorite.

Koliko puta dnevno kažemo „ne” svojoj deci?

„Ne, ne možete dobiti desert.”

„Ne, ne možemo ovog momenta ići u park.”

“Ne, ne možete imati više vremena za crtaće.”

Ipak, očekujemo da će poslušati baš sve. Kad se zaustavimo i postavimo na njihovo mesto, lako je shvatiti zašto nas često ne slušaju.

Traženje dodatnih prilika da kažete DA je sjajan način za povećanje njihove poslušnosti.

„Znam da volite desert, sačuvajmo ga za vikend. Želite li ga u petak ili subotu uveče?”

„Park zvuči zabavno! Čim završim s pospremanjem kuhinje, idemo!”

„Toliko ste se zabavljali, igrajući se autićima. Možete imati još deset minuta i tada je vreme za domaći.”

Pokušajte reći stvari smešnim glasom, biti glupi ili se zafrkavati, dok im govorite nešto je dobar način da im skrenete pažnju. Igramo se taktika je ono što mi u porodici zovemo „šaka besa”. Zvuči užasno, ali zapravo je prilično smešno.

„Hej, momci, vreme je da se popnete na sprat da se okupate – ili se čuvajte ruke besa!”

I tada ruka dobija svoj um i počinje da se bori s roditeljem ili da golica decu. Deca to obožavaju.

U redu je da ponekada odustanete, u redu je da nemate snage. Nemojte da vam to pređe u naviku, ali ne morate sve i uvek. Ima nekih stvari koje jednostavno moramo pustiti.

Odlučite šta vam je zaista važno i usredsredite se na te stvari. Za neke roditelje je to uskraćivanje crtaća, dok je za druge čišćenje nakon obroka ili vraćanje jastuka na kauč.