Čitav život sazdan je od emocija, one prate sve što nam se događa, ali i motivišu i pokreću naša ponašanja i reakcije. Međutim, dečje emocije bitno se razlikuju od emocija odraslih. Te razlike najizraženije su u načinu na koji ih deca izražavaju, njihovoj učestalosti i dužini trajanja.
Psiholozi tvrde da su dečje emocije vrlo kratke i da, bez obzira na to kako burno reaguju, ne traju duže od nekoliko minuta. Naglo se javljaju, ali isto tako i prestaju, pa se zbog toga prelazak sa suza na smeh kod mališana vrlo brzo događa. Deci nedostaje i gradacija emocija, odnosno, stepen intenziteta i zbog toga su u stanju da na najbezazleniju situaciju odreaguju vrlo burno, odnosno da ih i najmanja reakcija isprovocira da viču, deru se i plaču kao da se dogodila najstrašnija stvar na svetu. To se događa jer deca nisu sposobna da razumeju situacije, nemaju pažnju i koncentraciju, niti umeju da objasne ono što osećaju. Upravo zbog toga, na primer, mala deca ujedaju osobe koje vole, jer je to jedini način da pokažu ljubav i privrženost.
Neobuzdanost izražavanja emocija vidi se i u različitim reakcijama dece na iste situacije. U strahu, na primer, jedno dete će se rasplakati, dok će drugo pobeći kod majke, a psiholozi kažu da to zavisi od ličnih iskustava i načina na koji porodica funkcioniše.
Deca često emocije izražavaju promenjenim ponašanjem, odnosno odstupanjem od uobičajenih načina funkcionisanja. Događa se da smirena deca postaju histerična, nespokojna, uznemirena, grickaju nokte ili sisaju prst. To je najverovatnije posledica novih osećanja koja ne mogu da razumeju ili iskažu.
Kod dece se emocije svakodnevno proširuju i produbljuju, izražavaju se spontano i jednostavno. Psiholozi tvrde da se razvoj emocija tokom prve godine života javlja po tačno utvrđenom pravilu i da je to rezultat genetskog nasleđa. Međutim, one se produbljuju sazrevanjem i najviše uče imitiranjem odraslih. Jednostavnije rečeno, osnovne emocije razvijaju se genetskim nasleđem, dok se specifične emocije, odnosno one koje su reakcija na situacije, javljaju učenjem.
Što je dečja mašta razvijenija, to će i emocionalni razvoj biti intenzivniji. Na dečje emocije utiču i hormoni, pa zbog toga dečaci i devojčice vrlo često različito reaguju. Emocije se usmeravaju vaspitanjem, odnosno dete vremenom uči da suzdrži neku emociju ili da prilagodi reakciju.
U predškolskom uzrastu deca su najemotivnija, tvrde psiholozi, najjače reaguju na ljutnju, strah i radost, odnosno to su emocije koje izazivaju najintenzivnije reakcije. Mališani ne umeju ciljano da sakriju osećanja i zbog toga se kaže da su deca ovog uzrasta najiskrenija. Nisu u stanju da predvide reakcije na svoje ponašanje niti posledice svojih postupaka. Osećanja predškolaca vrlo su spontana i labilna. Zato je najvažnije obezbediti im sredinu u kojoj će se osećati prijatno i voljeno. Tužna deca, na primer, često imaju igračku od koje se ne odvajaju ili zamišljnog prijatelja sa kojim razgovaraju. To je njihov način da pokažu da im sredina ne odgovara, da ih roditelji ne slušaju i ne obraćaju pažnju na njih, pa pronalaze drugu “osobu” od poverenja. Ljubav se razvija u predškolskom uzrastu, a najintenzivnija izražavanja ove emocije obično su okrenuta prema majci. Naučnici tvrde i da deca emocije slobodnije izražavaju među vršnjacima nego pred roditeljima, jer nema mnogih ograničenja koje odrasli nameću. Zbog toga je jako važno da dete pripada nekoj socijalnoj grupi, da ide u vrtić ili da se druži sa decom iz komšiluka.
Kako dete raste i emocije postaju složenije, mališani ih postaju svesniji, pa već školarci mogu da sakriju emocije ili da na njih reaguju prikriveno. Osećanja su stabilnija, mada i dalje sklona menjanju u kratkim vremenskim razmacima. Deca su sve manje egocentrična i ređe imaju napade besa. Škola razvija nova osećanja kod dece, pa psiholozi savetuju da ih u tom uzrastu što više hvalite, hrabrite i nagrađujete.
Predadolescentski period donosi mnoštvo novih emocija, ali i više kontrole u ispoljavanju. Deca nauče da savladaju ljutnju, bes, strah. Ukoliko se dete dobro nosi sa emocijama, raste u zdravoj sredini i ima ljubav i podršku roditelja, uglavnom će biti veselo, bezbrižno, aktivno i raspoloženo. Svaka preterana povučenost, bezvoljnost ili neraspoloženje znak su za brigu.
U adolescentskom peirodu emocionalnost ponovo dobija na intenzitetu, što se događa zbog pojačanog lučenja hormona. Tada deca ponovo burnije reaguju i teže se nose sa onim što osećaju.
ŠTA UTIČE NA RAZVOJ EMOCIJA
Emocije se javljaju onda kada ih događaj ili osoba pokrenu. Ipak, neki faktori izuzetno utiču na emocije, njihov intenzitet i izražavanje.
* Umor – Kada je detetu potreban odmor obavezno je plačljivo, razdražljivo i svadljivo. Što je dete mlađe, umor ima veći uticaj na reakcije.
* Bolest – Kada je dete bolesno, intenzivnije izražava negativne emocije, a psiholozi savetuju da ga zbog toga nikada ne grdite i da dopustite “bezobrazluke” dok ne ozdravi.
* Doba dana – Pred spavanje ili za vreme obroka deca emocije intenzivnije ispoljavaju, naročito ako poremete ustaljeni ritam.
* Ponašanje roditelja – Ukoliko je dete zanemareno ili mu se poklanja previše pažnje (razmaženo je) brže će razvijati negativne emocije.
* Sredina – Okruženje u kojem dete živi izuzetno utiče na razvoj emocija. Oni uče po sistemu imitacije i zbog toga “preuzimaju” reakcije okoline. Zato se potrudite da pred detetom ne reagujete burno, ne vičete, ne svađate se i ne pokazujte strahove.
Komentari (0)