Sva deca su rođena s pravom da rastu, razviju se; da žive, da vole i da artikulišu svoje potrebe i osećanja za sopstvenu dobrobit. Ovde ne parafraziramo povelju o pravima dece, već ističemo poruku čuvene švajcarske psihološkinje Alis Miler, koja se tokom dvadesetog veka izborila da čovečanstvo ozbiljno shvati njene poruke o posledicama zlostavljanja po decu.
Nova saznanja iz neuronauke govore o tome da više nije dovoljno ne zlostavljati decu, ili ih ne zanemarivati, već da je od ključne važnosti za društvo, a ne samo za taj jedan mali život, ono što se danas u stručnom žargonu zove rani razvoj deteta. Te prve godine života odavno su poznate kao krucijalne u formiranju naše ličnosti, ali danas znamo da se u tim godinama definišu mnoge stvari od kojih će zavisiti detetova sreća i budućnost.
Ako je neko i sumnjao da su prve godine života ključ za našu budućnost, medicinski žurnal Lancet nedavno je objavio serijal članaka obimnih studija u kojima su učestvovali 45 autora i 22 institucije iz celoga sveta koji su čak pojačali uverenje da su prve tri godine života one najvažnije za dete, uz dodatak da njegova inteligencija, znanja, snalaženje u životu i prostoru, ali i takve “trivijalnosti” kao što je visina zarade, pa i blagostanje društva zavise od čvrstine veze između pravilne nege i odgoja u ranom uzrastu i načina na koji je detetov razvoj stimulisan.
U ovom trenutku nema važnije stvari od ulaganja u dečju budućnost i od njihovog ranog razvoja, zaključak je studije objavljene u žurnalu Lancet. Neuronauka nam je otvorila vrata novog saznanja da ona priča o tome da “detetu ništa neće faliti, jer ni ja nisam imao pa šta mi fali” ne pije vodu. Dobar start u životu znači kasnije i dobar život.
Godine 2007, u prvoj seriji istraživanja i članaka u Lancetu o ranom razvoju deteta utvrđeno je da preko dvesta miliona dece ispod pet godina ne uspeva da dostigne svoj puni potencijal. Godine 2011. dokazi su zacementirali ono što smo već znali: propusti u ranom uzrastu deteta izazivaju trajne posledice, a broj dece koja su ugrožena povećava se. Ključna stvar dešava se u prve tri godine života kroz stimulaciju, adekvatnu ishranu i edukativnu podršku. Poslednja studija iz 2015. još je surovija: dvesta pedeset miliona dece u svetu ili 43 odsto mlađih od pet godina neće dostići svoj puni potencijal zbog toga što nema adekvatan rani razvoj, čime se oštećuje njihova budućnost i budućnost jednog društva. To su deca siromašnih zemalja i onih sa prosečnim primanjima, iako ih na teritoriji Evrope ima 18 odsto. Brojke kažu još da nerazvijene ili dece sa zastojem u razvoju i uhranjenosti u Evropi ima 17 odsto, dok tri odsto živi u ekstremnom siromaštvu.
Deca dostižu svoj puni razvojni potencijal kada stiču sposobnosti za akademsko, socioemocionalno, ekonomsko i bihevioralno dostignuće. Mnogobrojni faktori utiču na to, uključujući zdravlje, ishranu, bezbednost i sigurnost, odgovarajuću negu, rano učenje i kognitivnu stimulaciju – sve to su glavni domeni koji međusobno utiču jedni na druge i pojačavaju učinak onih drugih kako se proces razvija. Deca su, pokazuje studija, vrlo osetljiva na bilo kakve promene i nedostatke.
Izvršni direktor UNICEF-a Entoni Lejk nedavno je priznao da je verovao da je rani razvoj deteta vezan isključivo za obrazovanje. Da, ako dete učimo o svim bojama i oblicima, ako ga učimo o slojevima i brojevima, to može da bude sasvim dovoljno da podstakne mali um i njegov zdravi razvoj. I to je tačno, govori Lejk, ali sada znamo da on zahteva daleko više od toga, i upravo ta saznanja treba da pokrenu revoluciju u načinu na koji razmišljamo i delamo po pitanju ranog razvoja deteta. “Već znamo koliko su ključne prve godine života deteta u pogledu zdravog razvoja mozga. Tokom tih godina, skoro hiljadu nervnih ćelija umrežava se svake sekunde – što se nikada više tokom života ne ponavlja”, kaže Entoni Lejk. “Ove konekcije grade osnove dečjeg života. One pomažu da se odredi dečji kognitivni, emocionalni i društveni razvoj. Njihov kapacitet za učenje, njihov budući uspeh, čak i buduća sreća. Ali sada znamo da na te konekcije duboko utiču ne samo geni već i uslovi u kojima se razvija taj mladi život. To je nerazdvojivo.”
Od tog ranog razvoja, tokom kojeg je detetov mozak “najplastičniji” upravo zbog toga što stvara pomenutih hiljadu konekcija među neuronima u sekundi, zavisi i kako će se ono kasnije uključivati u društvo, kako će se ponašati u novom okruženju, kako će pamtiti, učiti i prilagoditi se. Ako je prvih sto dana vlade uvek u fokusu, prvih hiljadu dana deteta je od ključne važnosti za njegovu budućnost. Postoje samo varijacije koje su godine važnije za određene oblasti razvoja. Posle treće godine, te povezanosti “ako … onda” u slučaju prihoda nestaju i svi nedostaci iz prvih 1000 dana dolaze na “naplatu”. Siromaštvo je, inače, direktan uzročnik slabog razvoja kognitivnih sposobnosti i bogatstva jezika u prve tri, pa čak i u prvih pet godina. To materijalno siromaštvo prelazi na intelektualno još tokom detetovih prvih godinu dana. Kvalitet iz prve dve godine važniji je za rast IQ nego sve kasnije godine.
Svaki roditelj želi normalan životni put za svoje dete, ali hoće li ono razviti svoje pune potencijale zavisi i od celog društva. Od uslova u kojima živi, počev od ukupnog stresa kojem je izloženo, načina života, dostupnosti svih potreba, ali i od toga kako će biti stimulisano.
Koliko je to važno za zemlju pokazuju i rezultati iz Jamajke, koja je primenila program razvoja kognitivne sposobnosti poslednjih 25 godina: danas se to očitava u skoku od 25 odsto prosečne zarade odraslog. S druge strane, propusti u prve dve godine života imaju štetan efekat na zdravlje odraslih i na ljudski kapital, uključujući i hronične bolesti, niži nivo obrazovanja i zarade u odraslom dobu. Još gore, propusti kod dece u jednoj generaciji osećaju se dominantno i u narednim generacijama, proizvodeći začarani ciklus među generacijama i samim tim održavanje siromaštva. Jedino razbijanjem tog začaranog kruga moguće je postići cilj.
Obrazovanje nije dovoljno, kao što se ranije mislilo, i njime nije moguće nadoknaditi sve one propuste iz prve tri godine života, pa i iz prvih pet. Jasan primer su i deca smeštena u različite institucije, ili ona romska deca koja nemaju ni približno isti start kao ostala, čak ni kada se pokušava sa inkluzijom. Ipak, i ona imaju znatne benefite ukoliko im se kvalitet života popravi, počev od boljeg osećaja za druge oko sebe, znatno nižeg nivoa kortizola, pa čak i načina reagovanja na stres. Posebna stavka je što deca koja rastu u ustanovama imaju zauvek izmenjenu mikrostrukturu bele mase.
“Kada stimulišemo dečji mozak igrajući se s njim, razgovarajući, čitajući mu, tada podstičemo razvoj dečjeg mozga. Dete koje nema pažnju porodice nije samo manje srećno od ostalih. Pogođen je i njegov način da živi i uči u potpunosti. Kada se dete pravilno hrani, mi takođe hranimo i njegov mozak i pomažemo razvoju njegovih neuronskih spona. A kada brinemo o njemu i branimo ga od nasilja i zlostavljanja, mi takođe štitimo njegov mozak od toksičnog stresa koji može da pokida te veoma važne veze i ometa zdravi razvoj mozga. To su stvari koje menjaju život. To nas tera da delujemo, i to da delujemo drugačije”, kaže Entoni Lejk.
U poslednje dve ili tri decenije viđen je ogroman napredak u preživljavanju dece. Kao rezultat globalnih napora, mortalitet dece ispod pet godina opao je za 53 odsto između 1990. i 2015. Ipak, od siromaštva nove generacije ne mogu da pobegnu, što je sasvim dovoljno da se upropasti ne samo jedan život, jedna porodica, već i celo društvo i njegova budućnost. Ako se tome doda i nizak nivo predškolskog obrazovanja, kao i fizičko zlostavljanje, bitno se uvećava izloženost rizicima za slab razvoj u mnogim delovima sveta.
Dobra nega je od ključne važnosti da se umanje ovi rizici. Kada se um aktivira, patern pozitivnog vezivanja između deteta i majke stvara osobe koje imaju poverenje, koje smeju da se upuštaju u ono što zovemo život. Tako se deca upoznaju sa svetom i uče o njemu. Izuzetno je važna briga koju dete dobija kod kuće, ali i u svim ustanovama sa kojima ono dolazi u dodir, pa čak i njegovi roditelji: sve je vezano za ishranu, zdravlje, obrazovanje i socijalnu i dečju zaštitu. To su osnove da bi deca mogla da se normalno razvijaju i napreduju. Sve to pada u vodu u ekstremnim uslovima siromaštva, razorenih porodica i društvenih konflikata, kao i u drugačijim slučajevima pojedinačnog i društvenog stresa. Studija pokazuje da je u tim slučajevima veoma važna politika podrške porodicama, i takve stvari kao što su plaćeno odsustvo, pravilno dojenje i predškolsko obrazovanje. Jer sve to može da smanji pritisak na porodice i da im omogući da se brinu o deci na način koji je najbolji za njih. Zato je važno investirati ne samo u obrazovanje, kao što kaže Entoni Lejk, već i u ishranu i u zaštitu. To sve zajedno može da pomogne zdravom razvoju deteta i svi programi treba da budu usmereni ka tome.
Apel koji su uputili autori studije jeste da je teret lošeg razvoja deteta svaljen uglavnom na roditelje, ili čak jednog, da je potcenjen i da zahteva mnogo ozbiljniji pristup institucija, vlada, pa i država širom sveta, jer se rizici po zdravlje i blagostanje deteta ne mogu svesti samo na, recimo, neuhranjenost ili na ekstremno siromaštvo. Zato je urgentna potreba uvećanje i sprovođenje kvalitetnih programa koji će promeniti zdravlje, ishranu, bezbednost i sigurnost te dece, sve ono što će im pomoći da razviju intelektualne veštine, kreativnost i dobrobit iz koje će proizaći zdravi i produktivni odrasli. Od izuzetne su važnosti koordinacija, monitoring i ulaganje u razvoj kako bi se što više stimulisao rani razvoj dece, i da se s tim, pre svega, ne stane posle treće godine života.
Komentari (0)