Kako je praistorijski čovek vaspitavao i odgajao decu

Mogli biste pomisliti da je 12.000 godina pre nove ere, kada su se neandertalci odjavili, a veliki, društveno-organizovani homo sapijensi pojavili, bilo jednostavnije vreme.

Deca su gledala u zvezde umesto u ekrane, ako ste bili gladni, samo ste nešto ubili i pojeli, a ravnoteža između posla i privatnog života zapravo nije bila problem kao danas. Roditelji su se morali suočiti sa zapanjujućom stopom smrtnosti i velikim stvorenjima koja su htela da ih pojedu. Neverovatno je to što su uspeli da bilo koga podignu do odrasle dobi, a još je neverovatnije da se neke od njihovih tehnika roditeljstva koriste i danas.

Obdanište u 12.000 godini pre nove ere izgledalo je tako što ste decu vezivali na leđa (ili grudi) i provodila su dan sa vama.

Prednosti te prakse su mnogobrojne; neki psiholozi veruju da je sve to nošenje i maženje postavilo praistorijsku decu da budu empatičnija i emocionalno inteligentnija kasnije u životu. Ista teorija stoji iza prakse „koža na kožu” sa kojim vas je vaš lekar upoznao kad ste dobili bebu, jer je to ključno za mozak novorođenčadi koji se još razvija.

Paleolitski očevi su možda bili uključeniji nego što mislite. Odrasli u toj epohi su živeli blizu dece, u suštini su svi bili surogat roditelji. Ovo je važilo praktično za sve roditelje u plemenu. 

Rani ljudi su shvatili da biste, ako ste iscrpljeni, bili manje spremni da se uklapate u potrebe plemena, pa je bilo dosta razmene dužnosti. I dok su raniji neandertalci svi činili sve, homo sapijensi su počeli da raspodeljuju stvari poput lova i sakupljanja po polu.
 

Antropolozi kažu da je u to vreme dojenje dece nakon prvog rođendana (pa i do 2-4. godine) bilo striktno. Teško je pronaći tačnu starost isključivo iz fosilnih zapisa, ali na osnovu varijacija pronađenih u društvima lovaca-sakupljača (i gledajući kako to rade naši majmunski rođaci) oni imaju prilično dobru ideju.
 

Ako ste mislili da je Montesori liberalna, u ovom društvu vreme igre nije bilo struktuirano prema starosnoj grupi ili bilo čemu drugom, zaista.

Praistorijska deca imala su koristi od izloženosti vršnjacima u svim različitim fazama razvoja i imala su više prostora za ono što bi oni u modernoj eri nazvali „maštovitom igrom”. Stručnjaci za razvoj detinjstva veruju da je to neophodno za sprečavanje problema mentalnog zdravlja.

Verovatno se pitate: Kako bi novorođenčad koja plaču mogla da prežive uz sve to kukanje koje privlači gladne zveri? Nije to bio veliki problem kao što mislite. Umesto da leže savršeno mirno i mole se monoteističkom Bogu koji još nije izmišljen, neki od roditelja bi se prevrnuo i umirio bebu čas posla, pošto su svi spavali zajedno.

Postoji ta savremena teorija da puštanje da dete „plače” uči da se smiruju, ali neki psiholozi veruju da se obraćanje pažnje na plakanje dece zaista isplatili s vremenom, na način na koji su to praistorijski roditelji činili. Na kraju nauče da se smire, a istraživači kažu da im je odazivni roditelj možda pomogao da razviju svest ranije i učinili ih prijatnijima.