– Počela je poplava novih pacijenata, trend koji je bio strahovit. Ono što je bilo sasvim jasno je da je u pitanju smrtonosna bolest. Nije se znalo kako se leči, nije se znalo šta da se radi. Dužina samog trajanja bolesti bila je do dve godine i tada se umiralo, gotovo – priča imunolog dr Aleksandar Dujić u istraživanju Omladine JAZAS-a koje otkriva početke epidemije HIV-a u Srbiji, piše Blic.
Kada je virus HIV stigao u Beograd, kako se širio i kakve su tada bile reakcije lekara, medicinskog osoblja i javnosti, samo je deo istraživanja Omladine JAZAS-a.
– Negde marta 1983. godine stigao je dopis od Svetske zdravstvene oganizacije sa pitanjem da li i koliko ima u bivšoj SFRJ obolelih od nove bolesti AIDS. Pročitao sam dopis i video da se radi o dve bolesti koje su ustanovljene pre svega kod mladih homoseksualaca, koje se inače ne javljaju jer je tada normalna imunološka reaktivnost – reči su imunologa dr Aleksandra Dujića u JAZAS-ovom istraživanju.
Srećom, dodaje dr Dujić, u to vreme je na VMA stvorena mogućnost da se imunološka sposobnost testira vrlo egzaktno. Međutim, već do kraja te godine bilo je jasno da se radi o ozbiljnoj bolesti.
– Dužina samog trajanja bolesti bila je do dve godine i tada se umiralo, gotovo. Nije se znalo kako se leči, nije se znalo šta da se radi – priča dr Dujić.
Od SZO su pristizali brojni izveštaji, a ubrzo je oformljena grupa stručnjaka koja se bavi ovim problemom. Kako kaže Dujić, prvi sastanak stručnjaka sa ciljem da se razmatraju pitanja stečenog gubika imuniteta održan je 22. decembra 1983. godine, a u januaru 1985., imenovana je Komisija za borbu protiv side sa dr Brankom Počekom na čelu.
Prvi slučaj u SFRJ
– Znate, ja se vrlo dobro sećam jedne stvari kod tog prvog bolesnika. On je 1985. godine u leto, negde jula meseca, video da ima neke crvene pečate po telu i prvobitno je otišao na kožnu kliniku. Međutim, na osnovu dokumentacije podnete od VMA, Instituta za infektivne i tropske bolesti Beograd i Mirkobiološkog instituta iz Ljubljane, potvrđeno je da se radi o “ispoljenom obliku side sa predominantno izraženim oportunističkim tumorom, Kapošijevim sarkomom” – priseća se dr Dujić.
Kako on dodaje, reč je o izvanredno obrazovanom čoveku od oko 35-37 godina, poligloti, koji je imao dobre veze u inostranstvu.
– Taj čovek je potom došao kod mene i ja sam mu objasnio da on boluje od side, da to može da se leči, a on mi se zahvalio i rekao i da će ipak otići u inostranstvo, da još jedanput to potvrdi. “Nema problema, dođite kad se vratite i da mi kažete šta su Vam rekli”, rekao sam, a na njegovo: “Doviđenja, doktore”, pružio sam mu ruku. On me je pogledao začuđeno, iznenađen što sam to učinio – priča dr Dujić.
Strah opasniji od bolesti
I pored toga što su se lekari usavršavali u inostranstvu, u javnosti je bila prisutna određena doza sumnje da li su lekari pripremljeni da se suoče sa ovim problemom.
– Tadašnji direktor Infektivne klinike Medicinskog Fakulteta u Beogradu, dr Dragomir Diklić, rekao je kako se dijagnoza može postaviti i utvrditi da je u pitanju sida, ali da ni on ni njegove mlađe kolege nisu imale priliku da vide nikog obolelog. Tvrdio je da se, u 1986. sida ne poznaje dobro i da se zbog toga ljudi plaše i uspaniče kada dobiju samo banalnu infekciju ili se ospu po telu. Strah je bio sveprisutan, strah usled neznanja – navodi se u istraživanju Omladine JAZAS-a.
Medicinske sestre koje napuštaju posao da ne bi negovale bolesnike od side, policajci koji se plaše da hapse ili vraćaju narkomane, prekidanje sudskih rasprava i bojkotovanje lokala čiji su vlasnici ili zaposleni homomoseksualci, samo su neki od incidenata nabrojanih u izveštaju, a koji su nastali iz straha i neznanja.
– Taj strah je bio neracionalan, a ono što je i danas najveći problem, jesu zdravstveni radnici. To je i jedan od razloga što se onaj pacijent začudio kada sam mu pružio ruku. Nakon njega došla je i cela porodica, da se testira “za svaki slučaj”. Strah je često vodio u paniku, a ona se odražavali na svemu što se dešavalo, pa smo imali i velike probleme sa roditeljima – seća se dr Dujić.
AIDS se ne dobija, on se uzima
– Još je ’84. godine prepoznat prioritetni značaj edukacije i napravljena komisija, prvo na VMA, pa u JNA i odmah se počelo sa predavanjima, sa edukacijom. Ono što je najvažnije, jeste permantentna edukacija na svim nivoima, oblastima i profesijama. Jer, svi mi imamo, ranije ili kasnije, češće ili ređe, seksualne odnose, a treba da znamo da je jedina moguća zaštita kondom. Jer, sida se uzima, a ne dobija – zaključuje dr Dujić.
Svetski dan borbe protiv side, 1. decembar, obeležava se danas nizom manifestacija u Srbiji i širom sveta. Omladina JAZAS-a bavi se prevencijom HIV/AIDS-a i pružanjem psihosocijalne pomoći ljudi koji žive sa ovom bolešću, a možete ih dobiti pozivom na broj telefona: 011/330-2000.
Komentari (0)