Moj drug, novinar, zamolio me je pre…pa, sad će to već biti mereno u nedeljama…da napišem nekakav tekst o tome kako izgleda biti majka četvoro dece, kako to izgleda jedan moj običan dan.
I ja sam htela, stvarno sam htela odmah, istoga trena da počnem da pišem ali nisam mogla, jer kada sam spustila slušalicu, morala sam hitno da pržim prženice za Mateju, dvoipogodišnjaka koji je tek naučio reč Egg pa hoće da jede samo ono što u sebi ima Egg. Ali i za Vuka na prapočetku puberteta, koji ništa nije jeo prethodnih 11 godina pa je sad naglo dobio apetit kakav ja nisam imala ni pred kraj blizanačke trudnoće. Kad sam oprala sudove, rasklonila sto, pokupila igračke, okupala, namackala, obukla bebe, okupala, namackala, obukla Mateju i naterala Vuka da spakuje torbu za školu i s’ tim u vezi – baci znojavu majicu na pranje a upotrebi ujutru novu i jednom k’o čovek opere zube pre spavanja…
Elem, kad sam to završila – nosila sam se mišlju da sednem i nastavim pisanje iako mi je glava padala ali onda je Milan, koji sa posla ne dolazi NIKADA pre 8, elem on je taman tada predložio da popijemo po čašu vina jer imao je stresan dan na poslu i ne može takav pravo u krevet. Onda sam mu pomagala oko vina i kuliranja jedno sat vremena. Uz to sam po nekoliko puta skočila da vratim ispalu cuclu bebi, odnosno – nekoj od njih dve. Legli smo negde oko ponoći, nakon što sam mu – kao i svake večeri – obećala da ću se od sutra mnogo bolje organizovati, naći vremena da odmorim u toku dana i da ćemo konačno preći na sledeću epiozodu ”Game of trones”, a da ja ne zaspim u toku najavne špice. Pravilo je da ako zaspim suprotno dogovoru, on gleda epizodu i ne vraćamo se. Trenutno vodi 4 ili 5 epizoda, ne držite me za reč.
E, onda sam spavala (e,sad, odmah da se razumemo: kad kažem ”spavanje” – to nikako ne znači 6 ili 8 ili ne daj Bože 10 sati spavanja u kontinuitetu, ono kao: zaspiš i nema te do ujutru, ne…to nema. Ima da dremkaš po celu noć, po krevetima, trosedima, foteljama, u hodu…ne dostižući to izvikano trajanje jedne REM faze – što mu dođe valjda nešto oko 2-3 sata.
Nešto slično je radio i Tesla tako da se ja tešim da ću, posle toliko meseci i godina nespavanja, u nekom trenutku sto posto i ja postati neviđeno genijalna).
Tako sam, primerice, vratila prosečne tri cucle u periodu od 12 do 4 – uz napomenu da bebe spavaju u zasebnoj sobi do koje ne znam zašto ali uvek trčim po tom mraku kao da ogromna kometa juri ka Zemlji, a jedina ja mogu da je spasim, oko 04:30 je Jana pila mleko pa sam je ponovo uspavala, oko 06:00 je Mateja došao uplakan i legao pored mene na kauč u dnevnoj.
Ne izlazim iz kola, a i da izlazim, ne verujem da bih menjala stajling. Nemam ni vremena ni nerava u 7 ujutru za stajling. Divim se ženama koje imaju. Zato ne izlazim iz kola nego tako čupava i u pidžami, kad ostavim Vuka, nagrnem onaj termos sa kafom, pojačam radio do daske i pevam najglasnije što mogu sledećih 15ak minuta do kuće.
Dan prosto proleti. Doručak, sudovi, Mateja se penje na policu sa tv-om, spremanje ručka za bebe, spremanje ručka za nas, jedan veš peri, drugi suši, treći peglaj, Mateja istresao sve tri kutije sa igračkama i rasplakao bebe, daj im svima imunopodstrekače, presvuci ih posle obroka, presvuci ih posle nužde, skini Mateju sa stola, obuci ih, izvedi napolje, izmori Mateju kako bi mogao da ruča i spava, povratak, ručak, presvlačenje, Mateja prineo tabure prozoru i penje se na njega, uspavaj Mateju, Mateja izbacuje dnevno spavanje, Mateja ne izbacuje pelenu, idi po Vuka u školu, preslišavanje ”Šta ima novo u školi i šta ste radili – kako ništa i što mi plaćamo tu školu uopšte”, zatim kombinovana tehnika igranja sa bebama, pomaganja Vuku oko domaćeg, izvlačenja Mateje iz potencijalno opasnih situacija, pelene, pelene, pelene, pelene…tu negde bebisiterka odlazi.
Večera, kupanje – tu negde Milan dolazi. Tako sam ovaj tekst pisala otpilike mesec dana. Možda koji dan više. i, što je najgore, sad ga čitam i pitam se kakvu poruku šaljem budućim mamama?! Sve sam ovo tako dugo pisala i trudila se onoliko da budem duhovita ?!? Ako ostavim ovako, niko živ ni normalan ne bi sebi ovo poželeo. Ako uzmem da izbacujem i menjam, ublažavam – biće to samo još jedna laž u moru laži i gluposti koje čitamo u medijima. Ali, ako dodam i drugu stranu istine, onda će ljudi ili a) pomisliti da sam potpuno luda ili b) poželeti i sami da iskuse nešto neverovatno i čudesno kao što je – imati četvoro dece.
Istina koja je ovde nedostajala je da se svako jutro budim i svako veče ležem zahvalna zbog sreće koja nas je zadesila. Istina je i da, dok mi oči cure od umora i čini mi se da imam pesak u njima jer boli i treptanje – to što ugledam pred svojim očima između dva bolna treptaja toliko je lepo i veliko i smeje se najslađe na svetu a zove se ”Da, ispunio mi se san”.
Istina je da je pakleno naporno ali i da znamo svi da će proći. I da će nam posle biti žao kako je brzo prošlo. I da nema ničeg lepšeg i važnijeg na svetu nego kada pronađete osobu sa kojom se toliko zavolite da postanete JEDNO, a nove verzije vaše ljubavi rastu pred vašim očima debele i nasmejane, čupave i smetene, nemoguće i neodoljive. Taj osećaj, u svoj njegovoj silini i lepoti, nažalost – ne umem da vam opišem. Smatram ga predragocenim. Ali želim vam da ga doživite. Od srca.
Autor: Jelena Helc Vesković
Komentari (0)