Kako je biti majka blizanaca u Srbiji?

Trudnoća

Ja ne znam šta znači biti u drugom stanju sa jednom bebom, pa ne mogu da poredim trudnoće, niti pričam o razlikama. Mogu da kažem da je moj stomak, već u 7. mesecu bio ogroman kao drugim ženama pred porođaj. Mogu da kažem i da se nisu rodili pre vremena, već u 38. nedelji, svaki je imao preko 3kg i zamislite – nijedan nije ukraden!

Kako stomak raste, poznati i nepoznati ljudi sebi daju za pravo da ga diraju, kao da je plastelin. To je verovatno situacija kod svih trudnica, ne samo onih koje nose blizance, ali ja sam na to reagovala prvo tako što se brzo udaljim kad krenu rukom ka meni. Kada sam shvatila da im to nije dovoljno da shvate, krenula sam ja njima da mazim stomake – to je pomoglo.

Postavljali su mi stotine glupih, nepotrebnih i veoma privatnih pitanja, na koja bih odgovorila samo doktoru i suprugu. Ali kad me, nakon što im odgovorim da sam u sedmom mesecu pitaju šokirano: “JAO a da nisu blizanci”, kada nisam bila raspoložena, odgovarala sam pitanjem: “Hoćete da kažete da sam debela?” Muk, nema više pitanja. Konačno.

Milion puta sam od NEPOZNATIH ljudi u pošti, banci, prodavnici… čula pitanje:

– Kad vam je termin/kada se porađate?

– Što? Dolazite mi na babine? – odgovarala sam.

Stvarno nisam uvek imala ni vremena ni živaca da svakom pričam i objašnjvam, pa sam veoma često davala takve odgovore. Smatrali su me verovatno namćorom, da ne upotrebnim neku goru reč, koju oni sigurno jesu, ali baš me briga.

Porođaj, bolnice i domovi zdravlja

Kako je jedna od mojih beba bila okrenuta karlično, zakazan mi je carski rez u 38. nedelji i sve je prošlo kako treba. Postadoh mama dvoje dece u tri minuta!

Ukoliko ne znate, u Beogradu u porodilištima je zabrana posete zbog gripa (i ova zabrana traje i traje i traje), ali to ne sprečava da rade prehlađene sestre i to onda ne sprečava da novorođene bebe zakače virus. Onda dođe pedijatar, ustanovi prehlade i pita:

– Majka, jeste li vi prehlađeni?
– Nisam.
– Hm, kako to da ni jedna majka navodno nije bolesna, a sve bebe jesu?
– Pa baš se pitam kako.

Borite se tako malo sa slinama i psujete i sestru i nadležne koji su dozvolili da ona takva radi, ali i to prođe. Ostalo je sve, uglavnom, za pohvalu.

Odete tako, posle mesec dana, na prvi pregled i sestra kaže da će da vas ugura, ali morate ispred da sačekate sa bebama bar pola sata. Budući da zakazivanja nema, izađem ispred i čekam, ionako je lepo vreme.

Sedim na klupici, kolica su pored mene. Dolazi ta ista sestra, seda pored, pali cigaru i gleda u kolica i komentariše kako su vam divne bebe.

Dim, cigara, kolica. Da li je potrebno bilo šta reći? A da joj kažem nešto, pa da nas posle ne “ugura”?

Ćutim, smeškam se, pokupim svoju decu i krenem sa njima u šetnju ukrug, da ne udišu dim.

Dolazak kući

Dođete u svoj dom, gde sve spremno čeka na bebe, a vi spremno dočekujete neprospavane noći. Dolazi patronažna sestra (ova, na svu sreću, jedanput i nikad više).

– Koju su vam dohranu preporučili u porodilištu?
– Nijednu, isključivo dojim.
– Molim? Nisu vam preporučili dohranu? Ali to mora pošto su blizanci.

Nije moralo. I o dojenju bolje da ne pričam, jer ću samo da se iznerviram (i ako ste osetljivi na tu temu, preskočite ove redove). Dojenje funkcioniše po principu ponuda-potražnja. Koliko beba ili bebe u mom slučaju sisaju, toliko će biti mleka. Gurnite im dohranu i mleka će biti manje. Ovo pravilo, naravno, važi ako je dojenje krenulo kako treba, ako nemate drugih zdravstvenih problema itd. Nisam stručnjak, ali mi je muka od onih koji bi trebalo da jesu, a pojma o svom poslu nemaju. Toliko nestručnih stručnjaka i toliko stručnih amatera koji su mi davali razne komentare u vezi sa dojenjem – i svi su bili glupi. Od “Nemoguće je dojiti dve bebe” do “Završićete u Institutu, jer će ti se deca razboleti”, i naravno “Oni tebi spavaju zato što su gladni”. Jer druge bebe posle jela uzmu ašov pa u njivu, a samo moje spavaju.

Elem, nastavlja ova patronažna, i dalje šokirana, uz još pokoji komentar o tome kako moram da ubacim dohranu:

– A, on je prehlađen? – pokazujući prstom na jednu moju bebu.
– Jeste.
– Onda za njega nema kupanja, dokle god je prehlađen!

Nisam imala živaca više da se raspravljam sa njom, jedva sam čekala da ode i da sutradan dođe patronažna sestra koja nam je inače dolazila redovno, a koja je bila divna i podržavala me apsolutno u svemu, pa i dojenju dve bebe bez dohrane.

Okupa ova jednu bebu onako ofrlje, traži od mene da joj donesem benkice i kapicu i čarapice, jer zaboga, kupao se pa moramo da ga obučemo kao da je -30, iako u našem stanu parno grejanje radi za medalju, a mi šetamo bosi i u šortsu, a patronažnoj sestri curi znoj niz lice koliko je toplo. Ne moram ni da pričam da smo, čim je izašla na vrata, skinuli sve sa bebe jer se toliko zacrveneo od toplote da smo se preplašili da mu nešto ne bude. Pidžamica bez čarapica – i vratila mu se normalna boja u licu. Još je dodala, pre nego što je otišla, da ćemo verovatno morati da uključujemo i klimu, da bi nam bilo toplije u stanu. I tako, kupali smo prehlađene bebe, nisu nosili čarapice ni kapice po kući i zamislite – preživeli su.

Ah, ti divni saveti

Ja gajim svoju decu onako kako smatram da je ispravno, kako smo se suprug i ja dogovorili i to je, bar za nas, jedino bitno. Valjda je svima jasno da niko ne voli da im se priča kako bi trebalo da postupaju sa svojom decom i suptilno im se trlja na nos da su loši roditelji? Valjda vam je jasno da svaka (ili bar većina) majka radi ono što misli da je najbolje za njeno dete? Ne.

Svi, ama baš SVI, znaju SVE o mojoj deci bolje od mame. Svi sebi daju za pravo da komentarišu i savetuju. A mi mame baš volimo da nam se priča kako nesto radimo pogrešno. Ma šta volimo?! Obožavamo!

A da ne zaboravim na one savete u obliku dobronamernih pitanja:

– Nemaju čarapice? Da im nije hladno? – jer ja želim da mi se deca smrznu.
– Napolju je trenutno 35 stepeni, da li je vama hladno?

Zatim imamo i savete uperene mami kroz obraćanje bebi:

– Jaoooj što sam leeep, ali zašto mi mama nije stavila kapicu da mi čuva uši od hladnoće? – kao da će uši da pobegnu.
– Napolju je trenutno 35 stepeni, da li vi nosite kapicu da vam čuva uši?

Onda imamo i one direktne savete:

– Nemoj da im stavljaš tu zaštitu jer ne mogu da dišu – jer ja, očigledno, želim da ugušim svoju decu, a zaštita je tetra pelena, koja pokriva samo deo kolica zbog sunca, a vazduh dolazi sa druge strane.
– Ne želim da ih izlažem suncu kad su ovako mali (tada im je bilo mesec dana, prim. mama), zato i jeste zaštita tu.

I naravno, one indirektne:

– Hm, tako je i moja sestra nosila bebu pa ga je navikla na ruke! – jer to je najgora stvar koja može da se desi.
– Šta tu ne valja? Bliskost je bitna bebama, kao i svakom drugom živom biću i svakako će doći dan kad ne budu hteli da ih nosim. Mazim ih i nosim do mile volje i nikom ne branim da ih uzme u ruke zbog “navići će se na ruke”. I stvarno, ali najiskrenije, ne zanima me kako je vaša sestra to radila. Da me je zanimalo, pitala bih.

I onda, zapitkivanje iz radoznalosti:

– Joj, da li vam neko pomaže?
– Ne, sama sam sa njima.
– Jao strašno! Pa kako izdržavate to? Užas! – kao da čuvam 10 besnih pasa, a ne 2 bebe.

I tako dok šetate od nepoznatih ljudi dobijate gomilu saveta, a budući da imate blizanačka kolica pravi ste magnet za sve ljude. Prilaze, savetuju i govore vam šta oni misle da je najbolje jer eto, vi, mama, nemate pojma.

U Srbiji SVI sebi daju za pravo da vas savetuju, u vezi sa apsolutno svim u vašem životu, a kamoli u vezi sa odgajanjem dece.

Jaoj, koliko nepotrebnih stvari ima na svim onim spiskovima za kupovinu. I koliko prodavci i prodavačice vole da vas ubeđuju u nešto, samo da bi prodali.

Kupujemo kadicu i stalak:

– Bolje vam je da odmah kupite veću kadicu i veći stalak, ova će vam biti dobra samo par meseci, posle će biti mala.
– Posle će sedeti u njoj, nije problem. Neću da kupim skuplju, jer nema potrebe.

Kupite određene pelene i na kasi vas pita:

– A zašto ne kupite ove? Bolje su!
– Nama ove više odgovaraju, zato ih kupujem.
– Ali ovaj je jeftiniji.
– Kao što rekoh, nama su ove bolje. I nemojte da pakujete, ne treba nam kesa.
– Ne treba kesa? Ali kulturnije je!

Spakuje vam tako pelene u kesu i još vam usput kaže da ste nekulturni. Jer sramota je šetati pelene? Dobro da ih nije prvo umotala u papir, da se kroz providnu kesu ne vidi šta nosim, kao što na selu rade sa ulošcima, jer od sramote može da se umre.

Rešite da kupite bodiće i tražite pomoć od prodavačice zato što je sve razbacano, pa ne možete da našete broj.

– Treba mi šest bodića, skroz različitih, velicina 68, za dečake.
– Šest komada? Šta će vam toliko?
– Za blizance! – ali ZAŠTO moram da objašnjavam?
– A što nećete onda iste?
– Pa eto, neću. – i opet, ZAŠTO moram da objašnjavam?

Razumem da neka pitanja postavljaju zato što je trenutno neka akcija pa su u obavezi, ali zaista moraju da misle bolji način. A ako kažem da nešto neću, molim vas ne pričajte mi šta vi mislite da je bolje. Kupite sebi šta god želite, uopšte me neće zanimati, niti ću vas savetovati da učinite drugačije.

Suma sumarum

Da ponovimo i utvrdimo – odgajam svoju decu kako smatram da je ispravno, kupujem ono što ja smatram da je potrebno i ne tražim od drugih da rade isto što i ja. Ne savetujem druge mame, osim ako me pitaju, a i tada im kažem kako bih JA uradila, ali da je najbolje da odluče sami.

Da sam slušala sve savete i komentare, od stresa bih se zaista porodila pre vremena, preplakala od straha da mi ne ukradu bebe i verovatno doživela tri nervna sloma.

Uspona i padova ima, ali mi je život divniji, anegdota i doživljaja sa našim mališanima iz nedelje u nedelju je sve više, ne uspevam sve ni da popamtim.

I jako mi je žao ako sam nekog ovim tekstom uvredila, ali ovo je moje mišljenje i to su moji doživljaju gajenja blizanaca u Srbiji.