Kada prevaziđete one brige oko upisa deteta, pa onda muke prilikom privikavanja – odvajanja, ronjenja suza, dilema – da li i koliko pelena, rezervne odeće spakovati, da li je dete jelo, spavalo, možda preplakalo pola dana…dolaze nove brige i pitanja.
Ako zanemare to što u državnim vrtićima nema papira, ubrusa, čaša (jer taj višegodišnji problem je gotovo nerešiv), roditelji sa kojima smo razgovarali očekuju da ima dovoljno stolova da sva deca mogu da sednu, a da ne kleče i pišu na stolicama, da redovno izlaze napolje i ne provode vreme u četiri zida od devet do pet, da se njihovi talenti podstiču, a ne sputavaju u prenatrpanim grupama.
Mnogi roditelji kažu da bi želeli i da se više pažnje posveti njihovom detetu i da u grupi ne bude 40 dece, pošto u tako velikim grupama, vaspitači mogu samo da paze da se deca ne povrede i budu bezbedna, a manje da se bave razvijanjem njihovih sposobnosti i veština…
A šta stručnjaci kažu…Koliko su te želje realne, koliko naši vaspitači efikasno i kvalitetno rade, koliko su uslovi u vrtićima zadovoljavajući, ali i šta je to što bi decu trebalo naučiti pre polaska u školu.
VELIKE GRUPE NISU PROBLEM
Tanja Ranković, specijalistkinja za oblast obrazovanja kancelarije UNICEF-a u Srbiji ističe da Srbija nije u nekom velikom zaostatku u odnosu na svet i da kada je reč o predškolskom sistemu imamo višedecenijsku tradiciju.
”Ono u čemu smo drugačiji je to što imamo integrisani sistem predškolskih ustanova, imate i vaspitače i medicinske radnike, stručne saradnike. Mnoge zemlje teže tome”.
Kao najveći problem ističe nedovoljan broj objekata, ili pak prazne vrtiće.
”Mreža ustanova koja je bila optimalna prethodnih decenija se nije širila, tako da i dalje imate lokalne samouprave gde ima puno vrtića, ali deca nisu uključena. Zato će novim projektom Ministarstva prosvete i Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja u obdaništa biti uključeni mališani od tri do pet godina i to oni iz ruralnih sredina, siromašniji”, kaže za MONDO Ranković.
Ona objašnjava da iako su deca iz siromašnih porodica po zakonu te osetljive grupe i imaju prednost prilikom upisa, u stvarnosti sistem ipak prednost daje zaposlenim roditeljima.
Psiholog Milena Jerotijević je za MONDO pojasnila šta je to kvalitetan rad sa decom u vrtićima. ”Vaspitač treba da zna savremenu pedagogiju, da zna razvoj deteta, da uporavlja grupom i da zna da planira aktivnosti, da podstiče decu da učestvuju u tome, u skladu sa uzrastom, naravno. Morate da pratite šta se dešava u grupi, da se ne držite strogo plana i tome prilagođavate igru”, kaže Jerotijević. ”Neki se pravdaju lošim uslovima rada, velikim brojem grupa. To nema nikakve veze, to je samo opravdanje za one koji neće da rade”, kaže rezignirano psiholog.
”Na lokalnom nivou se gleda da se izađe u susret zaposlenima, zato je situacija takva. Mi imamo normative, malo više od 20 dece. U urbanim sredinama je veliki broj dece, u malim sredinama opet mnogo malo.. Nema istog rešenja za sve”, kaže Ranković i dodaje da veličine grupa nisu od presudnog značaja za kvalitetan rad sa decom.
Nedostatak didaktičkih sredstava u pojedinim vrtićima objašnjava materijalnim mogućnostima lokalnih samouprava, u čijoj je to nadležnosti.
Sa njom se slaže i Sandra Backović, iz Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja i jedna od saradnica na na novom projektu Ministarstva prosvete i zavoda koji je trenutno u pilot fazi.
Ističe da su i u nekim mnogo razvijenijim zemljama vrtićke grupe velike, i da to ne bi trebalo da bude prepreka za kvalitetan rad.
”Slična je situacija i u drugim zemljama, ali oni imaju veće objekte, veće prostorije u kojima borave, pa rade sa decom u grupama. Mi smo i to uzeli u obzir prilikom izrade dokumenta o predškolskom obrazovanju i vaspitanju”, kaže za MONDO Backović i dodaje:
”Veliki deo novca u školstvu ide na gradnju objekata, renoviranje postojećih, promena namene. Na tome se radi. Znate i vrtiće je teško održavati, stalno treba ulagati. Treba mnogo novca”.
Komentari (0)