U Norveškoj je 22. decembra zvanično počeo božićni raspust, a nezvanično još početkom decembra kada je uhvaćen zalet za doček i proslavu Božića. Da se ja stroga i odgovorna, koja sam prošla sito i rešeto srpskog praistorijskog školstva u kojoj je učiteljica bila bog, direktor batina, a literatura oče naš, pitam – škola ovde nije ni počinjala! O nižim razredima kojima pripadaju moja deca govorim.
– Iskra, šta ste danas radili u školi?
– Gledali smo film i spremali smo predstavu. Sutra idemo u starački dom da im pevamo…
Kod Petre je još grđe.
– Mi smo se prvo igrali, pa je bio sturefri (veliki odmor), pa smo bili napolju i onda se opet igrali. Pravili smo i peperkake (čuveni božićni kolači sa cimetom, prim. aut.).
Nije ni čudo što smo Petra i ja ubrzo po njenom polasku u prvi razred počele da pravimo omaške u govoru i umesto “škola” govorimo “vrtić”. A kako i ne bi kad deca izgiboše igrajući se. Čak je i bebastom malom veseljaku koji nikad neće odrasti – Petri to bilo čudno, ali kako je vreme prolazilo dete je počelo da se navikava i da sa sobom, u školu vuče sve više i više igračaka.
Slova se lakše uče uz plišane drugare (Foto: Slavica Tripković Sabo)
Ovde đak prvak ima pravo da u školu povede i nekog od roditelja dok se ne adaptira, pa kako ne bi smelo igračku. Odgovorna Petra koja je prošla srpski vrtić u kojem dete ima pravo da plače dok se ne adaptira i jedno polugodište predškolskog, u kojem je postojao “veseli petak” dok su drugim danima omiljeni drugari za igranje čekali kod kuće, nije koristila ovo gore pomenuto pravo. Mada, poznavajući Petru mislim da je dete više želelo da zaštiti sopstvenu mamu tj mene od novih suza nego što je bilo hrabro u novoj sredini na potpuno nepoznatom jeziku. Ali je ubrzo tražila da joj se nabavi plišani privezak koji sa sobom nose sva deca, pa još jedan, pa još jedan, pa onda stariji brat od tih privezaka, pa rančić sa mlađom braćom, da bi gotovo pola decembra, sve do raspusta, u školu išla u kostimu Deda mraza, kao i većina druge dece, naravno uz pomenuti plišani bataljon.
Ipak, to isto razigrano dete se i opismenilo na norveškom, na srpskom je već pismeno stiglo. Iako im je prvih školskih sedmica radni zadatak bio da se upoznaju, zapamte imena, da se javljaju jedni drugima i da se slušaju međusobno dok govore, na šta Čovek i ja nismo znali kako da reagujemo, Petra za četiri meseca koliko ide u školu čita na norveškom kako ja nisam u četvrtom osnovne na srpskom. I danas se sećam te učiteljicine prozivke i mog bezizražajnog tuc muc po tekstu! O tome kako govori norveški ne smem ni da pišem, to bi bilo kao da procenjujem nečije poznavanje molekularne biologije. Jedino sam u matematici bolja od nje, valjda nisam džaba bila u matematičkoj gimnaziji.
Evo kako izgleda Petrina norveška škola: ujutro (uvek su prva smena) učiteljica dočekuje decu u učionici, rukuje se sa svima i kaže im “Petra, kako je divno što te vidim”, “Mateo, baš se radujem što si došao” i tako svakom detetu. Mnoga deca grle učiteljicu, kao i ona njih. U Norveškoj ne postoji persiranje niti titule, pa joj deca radosno uzvikuju: Berit! Berit! A ta Berit je toliko osmehnuta i radosna sa decom, da svake godine u školstvo uvodi isključivo prvake. Nakon toga, po rasporedu časova imaju norveški, uče slova, imaju matematiku, sabiraju i oduzimaju, imaju još muzičko, umetnost, fizičko, engleski, a u međuvremenu se puno, puno igraju, te valjda ni ne osete da su nešto i učili.
Kada mi je Petra jednom rekla kakvo će biti vreme na engleskom za malo nisam pala u autobusu.
– Pa rekla nam učiteljica! – ljutnulo se dete što se ja iznenađujem da ona to zna.
– Ama ushićena sam, nego ne pominješ da učite i engleski!
Domaći (osim iz engleskog!) imaju, ali samo za petak, pa sve što se radi kod kuće može da se rasporedi na četiri dana.
Odmah pored učionice su dve ili tri sobe za igru, od kojih je jedna kao igraonica, dok u drugoj imaju i stoni fudbal! Čovek i ja se pitamo da li negde imaju sto za bilijar. Naravno, osim raznih kockica, mini kuhinje, lutaka, tu je i četa drugih dečijih igračaka koje dovuku od kuće. Prvačići imaju i drugare iz starijih razreda koji su zaduženi za njih, da im čitaju, da se poigraju sa njima, da ih pripaze dok se ne uklope u novu sredinu… Posle škole mlađi razredi pohađaju takozvani Aktivitet skule (AKS), vrlo slično srpskom produženom boravku, sa puno kreativnog rada i još igre! Za AKS je zaduženo nekoliko učitelja i učiteljica koji se igraju sa decom napolju ili unutra, idu na ples, u kuhinju da kuvaju…
– Mama, znaš šta nam je rekao Espen, da je njegova kosa ućebana jer se dugo nije češljao!
Deca vole sve, i šaljivdžiju Espena i mladu lepu Oliviju i Ašubu i Sturbjorna i ostale… jer nema straha, stresa, kazni.
– A Vilijan je najbolji! – ističe ga Petra, dok se Čovek i ja pitamo kakav li je tek Vilijan.
U šestom razredu, u koji ide naše starije dete, nema toliko igre, bar ne tokom časova koje uz sve moje mentalne napore još uvek nisam savladala, ni koji su ni koliko traju. Otprilike, osim norveškog i matematike, deca imaju engleski, drugi strani jezik koji je u Iskrinom slučaju treći – italijanski, prirodne nauke, društvene nauke, zatim jedan predmet koji se skraćeno zove KRLE a obuhvata komunikaciju, religije sveta, duhovnost i etiku, pa ishranu i zdravlje, kuvanje i naravno umetnost, fizičko i muzičko. U okviru svih predmeta, prema Iskrinoj priči, puno se razgovara i podstiče dečije mišljenje. Primera radi, za jedan domaći iz engleskog deca je trebalo da odgovore na pitanja o toleranciji, da li je lakše oprostiti ili tražiti oproštaj i zašto, šta znači naći se na pola puta, koje su zemlje kroz istoriju prošle put od neprijatelja do saveznika i slično… Časovi traju od 60 do 90 minuta, kako koji predmet, nema zvona osim za početak škole i kraj velikog odmora koji traje pola sata, dok su mali po 15 minuta. Ne pomenuh najvažnije – ocenjivanja nema do osmog razreda kada počinje i viša osnovna škola koja traje tri godine i tokom koje se deca pripremaju za izbor budućeg zanimanja.
Dakle, osim što dece nema kod kuće od pola devet do tri ili četiri, po čemu mi još znamo da su ona u školi? Šta je tu, da kažem, najstrožije ili gde su ta neka pravila pred kojim ja kao roditelj strepim i znam da je to škola, da nema šale? Moram da strepim, da se plašim i da drhtuljim, ja sam iz Srbije, brale! Pa jedino po tim sendvičima što ih pravim ujutro, a sa sendvičima nema šale, moraju biti od braon hleba!
Jedan od prvih dopisa koji nam je stigao kada su deca krenula u školu odnosio se upravo na ishranu, a zapravo je zvanična državna politika koja gaji zdravu naciju (nisu džaba među najdugovečnijim na svetu), ali i predstavlja podršku roditeljima. Sećam se koliko sam dugo u Srbiji, koja ubi od upozoravajuće statistike o bolestima koje pogađaju sve mlađe i naciji koja je sve starija, insistirala da Iskra od kuće nosi sendviče u školu, dok je ona svakodnevno cvilela kako druga deca jedu u pekari i vraćala mi tek načetu hranu dok joj i sama nisam počela da dajem novac. U Norveškoj je jasno, u školi nema belog hleba, niti slatkiša. Pecivo i da ne pominjem, jer u ovoj zemlji nema ni peciva ni pekara, osim jedne u centru grada u kojoj se može kupiti prazan kroasan i nekoliko vrsta hlebastih slatkih kifli sa nekim suvim voćem. Moguće je naći i kuvane ili grilovane viršle na kioscima na kojima se prodaju karte za prevoz, novine i sokovi. Međutim, i uprkos ovom kakvom-takvom izboru, deca niže osnovne škole (zaključno sa sedmim razredom) ne smeju da napuštaju dvorište dok traju časovi. Tako da Iskra i Petra pojedu sve što im mama spremi, uključujući sendviče, mleko, voće i sir…
I koja su još stroga pravila? Kad počne škola, učiteljica donese koficu u koju deca ubace svoje mobilne telefone koji im se vrate na kraju časova i koje smeju da koriste tek kada izađu iz dvorišta. S obzirom na to da mi živimo preko puta škole, a da Iskra ima naviku iz Srbije da se javlja mami posle časova, ne toliko da kaže da je nastava gotova koliko da pita sme li Knez Miloševom ili na igralište kod Doma kulture, to ovde izgleda ovako:
– Mama, završila se škola.
– Super, jel možeš da svratiš po sestru?
– Ne mogu, mama, evo me u liftu!
Tobogan u školskom dvorištu (Foto: Slavica Tripković Sabo)
I za kraj još jedno, možda i najvažnije pravilo – dečija sreća je na prvom mestu, što rečeno na norveškom glasi: prljavo i boso dete je srećan mali čovek!
Petra ide u školu obučena po poslednjoj modi, dok joj roditelji nose punu kesu prateće opreme koju će ona navući preko “civila” kada krene napolje. Ovu dodatnu opremu svaki dan vuku samo srpski roditelji, tj samo Čovek i ja, kako bi je prali, dok je većina Norvežana ne nosi ni petkom. Zbog našeg naučenog refleksa o čistoći kao polovini zdravlja (iako ovi ovde žive ko kornjače, hvala Bogu!) taj “spoljni” komplet koji uključuje i jaknu i čizme svakodnevno ide u mašinu za veš. Međutim, pre neki dan u mašini su završile i gaćice, jer je blato probilo i ski-pantalone i helanke!
– Pa, mama, igrali smo se u braon snegu! – branila se Pepa na moje gunđanje da nema snega i da ne mogu da shvatim ni gde, ni koliko dugo je sedela kad su joj i gaćice prljave, ne samo mokre.
Dete koje se valjuška, igra i sedi gde mu je volja u Norveškoj je prirodni zakon, a ne stvar vaspitanja, dozvola i zabrana. Dete u prljavoj odeći je zdravo dete, biće koje diše punim plućima. Još ako je boso!! Mada je ovde teško naći obuveno dete, ne samo u školi ili zgradi, već leti i napolju, u dvorištu… Ne znam kakva iskonska ljubav veže decu prema blatu, vodi i pesku, ali naša Petra je glavna junakinja u epizodi Pepa prase i blatnjave barice. A ja sam očajna mama iz reklame čija su deca ušla blatnjava u kuću i sve isflekala, ali koja zna da je to samo reklama i da još uvek nisu izmišljeni ni toliko neobičan deterdžent, niti sajber mašina koji bi oprali prljavštinu s Petrinih čarapica ili rukavica.
Komentari (0)