Bez empatije nema zdravih i ispunjenih odnosa, veza i društvenog života. Onaj ko se ne može staviti u tuđe cipele ili ne oseća emocije i energiju drugih ljudi, teško će pokazivati razumevanje, saosećanje, privrženost, potrebu da pomogne, sluša, ueši, pruži podršku, niti će znati primiti toplinu, nežnost i ljubav od drugih ljudi. Niko svome detetu ne želi život bez ljubavi bližnjih.
Empatija se uči kroz socijalizaciju, odnosno prvenstveno u roditeljskom domu, ali i u vrtiću i školi.
Na internetu smo pronašli knjigu “The Danish Way of Parenting; What the Happiest People in the World Know About Raising Confident, Capable Kids”, autorka Alexander i Iben Sandahl, u kojoj između ostalog opisuju kako danski vrtići i škole uče decu empatiji kroz pametno osmišljen program ugrađen u obavezni kurikulum.
.jpg)
Samo da podsetimo, Danci su već godinama na vrhu liste najzadovoljnijih, najsretnijih i najispunjenijih nacija, pa valja pogledati šta to oni rade dobro da se kao nacija tako osećaju. Empatija je jedna od ključnih vrlina zbog koje se osećaju srećnima, jer igra glavnu ulogu u stvaranju društvenih veza i odnosa, a zdrave društvene veze i odnosi najviše utiču na naš unutarnji osećaj sreće. Ako se osećamo voljeno, prihvaćeno, sigurno, zaštićeno, spokojno i opušteno u društvu dragih ljudi, jednom rečju osećamo se – srećno.
Empatija je veština koja se uči. U danskom obrazovnom sistemu učenje empatije smatra se jednako vrednim kao i učenje matematike ili književnosti te je sastavni dio nastavnog plana od vrtića do kraja srednje škole. Danci su jako ozbiljno shvatili rezultate brojnih studija koje govore da empatija čini decu emocionalno i društveno kompetentnijima i značajno smanjuje međuvršnjačko zlostavljanje. Isto tako, empatična deca postaju usešniji i produktivniji odrasli ljudi. Najnovije studije s dva prestižna univerziteta – Duke i Penn State University, pratila su 750 pojedinaca kroz 20 godina.
Oni koji su još u vrtiću znali deliti i pomagati drugoj deci, većinom su maturirali, upisivali fakultete i nalazili stalni posao. Oni koji su još u vrtiću pokazivali manje društvene prilagodljivosti, češće su odustajali od školovanja, završavali su u kaznionicama ili bez posla u odrasloj dobi.
U kurikulumu postoji nekoliko različitih programa, ali autorka spomenute knjige posebno izdvajaju program “Klassen Time” (u slobodnom prevodu “Sat za razred”). Deca se u njega uključuju s polaskom u predškolski vrtić, odnosno sa 6 godina i pohađaju ga do mature sa 16 godina.
Klassen Time održava se jedan dan u nedelji i traje minimalno jedan sat. Sva deca u razredu okupe se u posebno uređenoj učionici za opuštanje. Sede na jastučićima, leže na prostirkama i opušteno razgovaraju. Tokom tog sata svako ima pravo da govori o problemu koji ga tišti. Bilo da se radi o problemu između dva učenika, problema s učiteljima, s decom koja su bila bezobrazna, s gradivom koje ne razumeju ili bilo kojim drugim školskim pitanjem. No deca mogu pričati i o temi koja nije nužno vezana za školu.
Razgovara se o medijima i vestima koje decu plaše, o razvodu roditelja, životinjama i kućnim ljubimcima, promenama kroz koje neka porodica prolazi. Ukratko, deca mogu pričati o bilo čemu što im zaokuplja misli ili deluje na njihove emocije. Učiteljica potom pušta drugu decu da komentarišu i da svi zajedno kao grupa predlažu rešenja. Na taj način sva se deca stavljaju u tuđe cipele i aktivno nude pomoć detetu koje to treba ili želi. Često učiteljice i učitelji imaju svoj popis “problema” koje su tokom nedelje primetili, pa ih podele s decom i podstiču ih opet da deca sama pronađu rešenje koje je pravedno, moralno, uvažava i poštuje svako dete u razredu i donosi poboljšanje u funkcioniranje grupe.
Ako u razredu nema nikakvog problema niti ozbiljne teme o kojoj bi se razgovaralo, deca jednostavno leže, ćute, odmaraju, maštaju, dišu, meditiraju i uživaju.
No to nije sve. Svake nedelje jedna je grupica dece zadužena da za Klassen Time ispeče poznatu dansku tortu prema starom receptu s kojom se na kraju deca počaste. Svako dete tako ima prilike nešto lepo i ukusno napraviti za svoje prijatelje iz razreda, a svi su definitivno presrećni kad u razred stigne torta.
Praksa pokazuje da deca najviše govore o problemima s vršnjacima, odnosno o ogovaranju, socijalnom isključivanju i zadirkivanju. Zajedničkim raspravama takve se situacije saseču odmah u korenu pa retko dolazi do zlostavljanja i fizičke agresivnosti među decom.
Najvažnija stvar je da se svakoga sasluša i da se deca podstaknu da pokušaju da shvate kako se neko drugi oseća i zašto se tako oseća. Sva rešenja do kojih razred dolazi baziraju se na slušanju i stvarnom razumevanju učenika.
Da samo jedan sat nedeljno, od 6. do 16. godine decu učimo da slušaju drugoga, razgovaraju, pokušaju da se stave u poziciju nekog slabijeg od sebe i da mu pomognu pronaći rešenje, ne bismo se trebali bojati za njihovu budućnost. Društvene veze i emocionalna povezanost bili bi deci i budućim generacijama jednoga dana moćno oružje za borbu protiv svih nedaća i nesreća, odnosno dobra podloga da se osećaju srećno, zadovoljno i voljeno.
Komentari (0)