Mali genijalci rano startuju i razvijaju se mnogo brže od svojih vršnjaka. Jedni pretiču drugare samo u intelektualnom razvoju, recimo čitaju i računaju već sa dve godine. Drugi pak od malena divno crtaju ili sviraju neki instrument.
Vunderkind se odmah lako prepozna: ne morate da ga terate da radi domaći, on piše, rešava zadatke ili crta ne da bi zaslužio pohvalu odraslih, već jednostavno zato što mu tako radi mozak. Sve što radi, on radi sam, iako imate utisak da dobija informacije niotkuda ili, naprotiv, odasvuda, jer ih sve interesuje i sve su spremni da istraže i ispitaju.
Ali šta sledi iza tog ranog uspona? Da li će mali genije uspeti da sačuva svoj talenat i razvije ga kasnije u životu? Nažalost, to ne može svako. Psiholozi kažu da samo tri do pet odsto vunderkinda postaju poznati kad odrastu. Mnogo veće šanse da dobiju Nobelovu nagradu imaju ona deca koja se razvijaju uporedo sa vršnjacima ili čak malo sporije od drugara iz istog razreda.
Portret u društvu
Proučavajući osobenosti razvoja darovite dece, psiholozi su primetili da roditelji većine vunderkinda imaju visoko obrazovanje, često „jezičko“ ili tehničko, da oni sami nisu bili nadareni, ali da je barem jedan od njih osoba izuzetne sposobnosti rasuđivanja i ponašanja. Često male genije rađaju „starije“ majke.
Razvoj vunderkinda je neujednačen i neharmoničan. Uprkos velikim intelektualnim potencijalima, oni su često infantilni u svakodnevnom životu ili socijalizaciji. Na primer, sedmogodišnji dečak s lakoćom prikuplja građu na kompjuteru da bi napisao sastav iz književnosti, ali ne ume samostalno da jede ili nije u stanju da razgovara s drugom decom bez posredovanja odraslih.
Mali intelektualci često zaostaju na polju razvoja motorike. Ne samo zbog toga što ne skaču i ne trče po parku s drugarima, nego i zato što im je priroda, obdarivši ih u jednom, uskratila nešto drugo. Iz lekarske prakse poznat je slučaj dečaka koga je majka, shvatajući uzroke njegove nespretnosti, strpljivo učila da vezuje pertle. Iako je bila vrlo uporna, on tu veštinu nije savladao sa sedam ili osam godina, kao većina mališana, nego tek sa 14.
Greške roditelja
Veoma je teško podizati male genijalce. Nije stoga čudo što nekim roditeljima to ne polazi za rukom. Svi oni ponavljaju jedne te iste greške. Ne valja insistirati samo na razvoju izuzetnih sposobnosti svog čuda od deteta.
Reklo bi se da ako je vaš mališan šahovski genije, ako pobeđuje odrasle majstore na šampionatima, treba da ga usmeravate i usavršavate u tom smeru. Ne, kažu psiholozi, on ne treba samo da igra šah nego i da čita knjige, uči jezike, sluša muziku…Jer, niko ne zna kako će se njegov šahovski talenat dalje „ponašati“.
Psiholozi ističu da su u svojoj praksi viđali dečake koji su složene inženjerske konstrukcije pravili sa 10 godina, ali su sa 15 samo „klonirali“ svoje stare izume. Viđali su devojčice koje su sa pet godina pisale neverovatno zrele stihove, ali sa 10 nisu pisale mnogo bolje, dok su sa 15 mnogi njihovi vršnjaci sastavljali podjednako dobre pesmice.
Često se dešava da se porodica odrekne svega kako bi svom čudu od deteta obezbedila sve uslove za razvoj i utrla mu put do Nobelove nagrade, računajući s tim da će im on kasnije, kad se obogati i postane slavan, sve vratiti i osigurati im bezbrižnu starost. To je pogrešno, naglašavaju psiholozi. Nadarenom detetu treba prići drugačije.
Roditelji treba da mu poruče da će se radovati njegovim daljim uspesima u matematici (poeziji, muzici…), da će ih pratiti i podržavati, ali da se ništa strašno neće desiti ako život bude tako hteo da ne postane slavni matematičar (pesnik, muzičar…). Recite mu da će postati ono što sam izabere i da treba da izabere ono što će ga činiti srećnim i zadovoljnim. Zato roditelji nipošto ne smeju da se odriču svog života, karijere i interesovanja.
Bitno je da budu aktivni
Isto tako, intelektualni razvoj ne sme da ide na štetu fizičkog. Mali genije je u stanju da danima crta ili svira bez ikakvog napora ili zamora. Tačno je da njegov mozak lako podnosi takav napor i on ne šteti njegovom zdravlju. Ali nepravilan način života može da ga ugrozi. Zato ne treba povlađivati detetu i dopuštati mu da se danonoćno bavi samo onim što mu ide od ruke.
Vunderkind treba i da se igra, i da se bavi fiskulturom, i da izlazi u dvorište. Roditelji moraju da se potrude da zavoli bilo koju sportsku aktivnost.
Prijatelji su važni
Mali genije ne sme da raste pod staklenim zvonom. On treba da se druži s drugom decom. To je veoma teško realizovati. Jer, o čemu da razgovara s drugarima u dvorištu, pitaju se roditelji. O integralima, koji su njima nezanimljivi, ili o sličicama fudbalera, koje njega ne zanimaju? Možda bi ga trebalo odmah upisati u četvrti ili peti razred kad već toliko toga zna sa šest godina? Ne, to nije pametno, kažu psiholozi.
On neće moći da se igra sa starijom decom: on će umeti da rešava zadatke kao oni, ali im neće biti interesantan zbog svoje emocionalne nezrelosti. Bolje je da darovito dete ide u školu s vršnjacima, ali da program bude prilagođen njegovim sposobnostima. Kasnije može da se upiše u neku od škola za talentovanu decu ili u običnu srednju, ali da pri tom ide u odgovarajuću sekciju.
Komentari (0)