Kako da vaša ćerka izraste u prirodnu devojku?

Za sve one, koje su u vremenu izopačenih vrednosti, ostale iste i tako postale drugačije… Pomenula sam samo neke od njih kojih sam se u prvom trenutku setila i koje su me najviše inspirisale da ovo napišem, i koliko mesta je bilo… ali pomenula bih još mnoge i posvećujem ga svim mojim dragim prijateljicama, drugaricama i poznanicama… U nadi da će i nasa deca jednog dana upravo tako postati drugačija …Ko razume shvatiće.u-gradu-1432135583-59504

One ne nose štikle, one nose visoke potpetice, ne nose starke zato što je moderno, već zato što su to radile još kao klinke.

One ne koriste karmin već ruž, crveni mogu da ponesu u svakoj prilici jer su im usne u obliku slova M a ne O.

One ne pišu poruke i mejlove, one i kada kuckaju, kuckaju pismo.

One uvek radije biraju da iz majice izviri čipkana bretela, nego prepumpani balon, jer čipka je seksi… a ne guma.

Ako se tetoviraju, one to rade zato što je lično, ne zato što podiže cenu.

Ako zaplaču, one zaplaču uz crno-beli film, ne uz Brenin stih ili Reality.

One broj telefona ne diktiraju, one ga ispišu na dlanu…

Prirodne devojke umeju da uživaju

One, kada odlutaju, ne grickaju zanoktice oko veštačkih kandži, one grickaju vrh olovke.

Ne smeju se kroz zube, smeju se glasno, jer iskren prirodan osmeh nema cenu.

One ne pokazuju srednji prst, one namignu… a poruka ostane ista.

One ne igraju, one plešu i tada ne mešaju, one vrckaju.

One skinu cipele i kroz svoj grad hodaju bose zato što su srećne, ne zato što su pijane.

One, kada idu na reku, nose kupaći, a ne veštačke trepavice, i više vole da im na suncu izgori vrh nosa pod šeširom, nego guzica pod lampom, nemaju crte od solarijuma, već od čipkanih bretela.

One na plažu ne nose puder i ratničke boje za lice, već olovke za crtanje po kamenčićima i pisanje razglednica.

One, umesto da upale klimu u kolima, uvek prvo otvore sve prozore i rastresu kosu.

One kada žele da su seksi, umesto top majičice i mini suknjice, oblače belu mušku košulju.

Opuštaju se uz pucketanje kocke leda i stare ploče.

One se uz šampanjac i narodnjake ne puće već smeju. Kada čuju trubu pomisle na jazz, ne na Guču.

Pozorište ne obilaze ili samo posećuju… stalno mu se vraćaju.

One sanjaju uvek u boji, tako jako i stvarno da se snovi i u snu ostvaruju.

One ljubav vode dodirom.

One ne maštaju o čudima, one čuda stvaraju i žive.

One su drugačije zato što su oduvek ostajale iste.

Autorka: Sara Bradić