Događaj u Aranđelovcu koji se otkrio nedavno zahvaljujući snimku koji je dospeo u javnost, uznemirio je sve građane, a posebno roditelje. Nasilje je poprimilo tolike razmere da nam deca više uopšte nisu sigurna u školskim klupama.
Pored direktnih učesnika, konkretno u nasilju nad učenicom iz Aranđelovca, začuđeni smo nereagovanjem ostatka razreda koji je ćutao.
Foto: Pixaby
Šta sve ovo govori o nama i zašto se deca plaše da prijave nasilje?
Jedan od mogućih razloga ne reagovanja je taj što se ugledaju na nas. Kao društvo smo oguglali na nasilje i određene oblike nasilja čak smatramo prihvatljivim. Nije problem samo u Farmi, Zadruzi i sličnim rialitima kao takvim, već to što se čak i na televiziji i to na mnogim kanalima i emisijama dozvoljava agresivno i nasilno ponašanje koje se prezentuje kao sasvim normalno.
Ali ono što gledamo je odlika i onoga što radimo!
Ako malo vikneš u redu pustiće te preko reda. Kad malo zapretiš, dođeš do cilja. Kad komšinicu bije muž – to je njihova stvar, kad tuku nekog na ulici – skloni se da i ti ne dobiješ. Sve je to realnost i svakodnevica u kojoj živimo, pa zašto nas onda čudi ponašanje dece. Učenje po modelu je uvek bilo i biće najuticajnije.
Ali, ima tu još nešto..
Apatija. Utonuli smo u bolest bespomoćnosti. Mislimo da ne može tu više ništa da se uradi ili promeni. To je tako, tako nam je kako nam je. Ali, zašto bi onda deca prijavila nasilje?
Ne govorimo, ne čujemo, ne vidimo… Foto: Pixabay
Problem je u tome što mi i sami ne verujemo u to da nešto može da se uradi, pa kako onda da ubedimo dete da nam kaže istinu?
Nama ne veruju. A sa druge strane čuju ovakve izjave:
„Ako nekome zucneš razbiću ti vilicu”, „Ubiću te ako kažeš roditeljima”, „Ubiću i tebe i roditelje”..
Na žalost, za njih su ovakve izjave vršnjaka 100% istina.
A zašto ćute nastavnici?
I nastavnici, stručni saradnici i ostali zaposleni u školi, ćute iz istog razloga. Smatraju da ništa ne mogu da urade. Besni su na sistem u kojem ništa ne funkcioniše. U želji da zaštite jedno dete, neretko dođu u problem od strane direktora, kolega, roditelja deteta koje je nasilno… I na kraju ne urade ništa.
Kad kazna za nereagovanje na nasilje bude veća od pretnje roditelja da će mu/joj probušiti gumu na automobilu, reagovaće!
Kad zakoni, pravilnici i protokoli budu važili za svako dete, svakog nastavnika i svakog roditelja podjednako, reagovaće, ali za to moramo svi zajedno da se izborimo!
Nije tačno da ne može ništa da se uradi. Može! Ali prvi koraci, kreću od svakog od nas!
Kako da spečite da i vaše dete bude žrtva nasilja?
1. Povratite poverenje svog deteta. Objasnite mu da nije istina da ne može ništa da se uradi. Za nasilje u školama zakonskim putem mogu se izreći najstrožije kazne i to:
2. Važno je da svoje dete pripremite u napred, pre nego što do bilo kog nasilja uopšte dođe. Razgovarajte sa detetom o tome koje ponašanje nije dozvoljeni i zašto i kakve sve posledice nasilje može da doprinese. Objasnite im da na kraju uvek ispliva istina i nasilje ne sme proći nekažnjeno.
3. Upozorite dete na to da će ga druga deca možda zaplašiti pretnjama ali da u svakom slučaju mora da vam kaže šta se desilo i da ćete ga vi sigurno zaštititi.
4. Pokažite im ličnim primerom da je nasilje nedopustivo!
5. Ako do nasilja dođe, ne odustajte na prvim zatvorenim vratima! Ne dozvolite da i najblaži vid nasilja prođe nekažnjeno.
Ako smatrate da zaposleni u školi nisu adekvatno reagovali na znake da postoji nasilje u razredu ne odustajte već tražite drugi način. Ako ne odreaguje nastavnik tu je odeljenski starešina, psiholog, direktor, školska uprava, inspekcija, timovi za sprečavanje nasilja, ministarstvo.. U čitavom sistemu neko će vam otvoriti vrata. Ne zaboravite da je i nereagovanje na nasilje zakonom kažnjivo!
Komentari (0)