Kako je bilo u školi, šta je rekla učiteljica, šta si danas jeo…, samo su neka od pitanja koja većina roditelja postavi svom mališanu svaki dan. Ali ta pitanja i njihovi odgovori, ma kakvi bili, nisu razgovor.
Razgovor je, ističu mnogi dečji psiholozi, veština koja se mora naučiti, a uči se, između ostalog, i slušajući decu kako ona međusobno razgovaraju.
Da biste uspostavili i održali stalnu komunikaciju s detetom, jako je važno odvojiti vreme samo za razgovor, savetuju stručnjaci, a ne činiti to usput, dok kuvate, peglate ili jedete. Samo ako se koncentrišete, moći ćete po detetovim gestakulacijama primetiti ako skriva nešto ili izbegava odgovor na neko pitanje.
Važno je pozivati dete na razgovor otvorenim pitanjima: ”Zanima li te šta kuvam za večeru? Dođi da vidiš? Možeš li mi pomoći i ispričati mi kako si se danas osećao u školi…” ili mu se približiti kroz igru. Uđite u njegovu/njenu sobu poigravajući se lopticom pa mu je u jednom trenutku dobacite.
Tako ćete lakše postići ne samo da vam dete progovori o sebi nego i da ono čuje vas. Zato pedijatar Bil Sirs, autor tridesetak knjiga o vaspitanju dece, savetuje da je najvažnije za početak povezati se s detetom i zadobiti njegovu pažnju pre samog razgovora.
Bez te povezanosti vaše reči upućene detetu će samo odlepršati, kao da nikad i nisu izrečene. Zato uspostavite kontakt očima, ali ne na način kao da ga želite kontrolisati, nego tako da ga naučite da se fokusira, a da ne zvuči prestrogo.
Uvek neku svoju nameru započnite detetovim imenom i budite kratki i jasni. Pokušajte da kažete šta želite jednom rečenicom. Što više govorite, manje će vas čuti.
Previše govorenja jedna je od najčešćih roditeljskih greški i dete iz toga stiče utisak da ni vi niste sigurni u to što želite da kažete, savetuje Sirs i dodaje da je najbolji način da naučite da iskažete svoju nameru detetu slušanje razgovora između dece.
Oni ne troše previše reči da kažu ono što žele. Dakle, jedna kratka i jasna rečenica. Nakon što ste je izrekli zamolite dete da ponovi što ste mu rekli, dakle ako je zahtev previše komplikovan, dete neće moći niti da ga ponovi niti izvrši.
Takođe, istraživanja su pokazala da je od zapovednog tona mnogo efikasnije korišćenje rečenice sa “želim”. Na primer, ”Želim da napišeš domaći sada, da posle možemo da se igramo”. I zadržite pozitivan ton, zaustavite se pre nego ispalite: ”Ne trči po kući!” i pokušajte s rečenicom: ”U kući hodamo, napolju trčimo!”
Nemojte da prekidate dečju aktivnost naglo i zapovednim tonom. Umesto da viknete: ”Ugasi televizor i dođi za sto”, čime ćete sasvim sigurno izazvati otpor kod deteta, sednite uz mališana i gledajte nekoliko minuta televiziju s njim i prokomentarišite to što gleda.
Kad završi emisija koju gledate ili se pojave reklame, ugasite televizor i sedite za sto. I zapamtite, što se glasnije vaše dete buni, vi budite tiši i smireniji. Tako se samo uvlačite u igru dokazivanja moći u kojoj nema pobednika.
Komentari (0)