Čitajući knjige o roditeljstvu znamo biti zbunjeni – sve je logično i teoretski jasno, a opet nema nikakvih pokazatelja kako to sprovesti u praksi. Svi znamo da bi roditelji trebali da nadziru i kontrolišu dete kako bi na vreme bili upoznati s mogućim opasnostima i rizicima, a opet, detetu treba pustiti da samo donosi odluke kako bi postalo samostalno.
To vredi kad su u pitanju ocene u školi, izlasci s društvom, način trošenja džeparca, izbor društva… teoretski se sve zna, ali kako u praksi znati gde povući granicu, kad se petljati, a kad pustiti da dete uči iz grešaka i ispravnih odluka?!
škola i učenje situacija su u kojoj se nađu svi roditelji. Nije škola toliko važna da bismo zapamtili koje godine je neki vladar smaknuo neprijatelje, nego jer na problematici škole ‘rastu’ i roditelji i deca: roditelji traže ravnotežu između treniranja strogoće i otpuštanja kontrole, a deca izgrađuju radne navike, stiču obrazovanje, uče logično da razmišljaju, izlažu i nastupaju pred većim brojem ljudi…
Vidite li da je detetu potrebna pomoć, pokažite mu gde je pogrešilo i ponudite pomoć
Nema pravila u odgovorima na pitanja kad se mešati, a kad kontrolisati, no postoje pokazatelji iz kojih će roditelji zaključiti kako u kojem trenutku postupiti. Naime, pristup školi izrazito je individualan i zavisi od deteta, njegovih sposobnosti, ponašanja i navika. Sjajno je to što za formiranje odnosa prema učenju i roditelji i dete imaju vremena: učenje počinje u vrtiću, u formi igre i vremenom postaje složenije. Imaće vremena da upozna i školski sistem, što je takođe važan element slagalice.
Čim krene u školu, s detetom treba razgovarati o tome. Pustite ga da govori o svemu: o drugoj deci, o učitelju/učiteljici, o školskom gradivu. Postavljanjem potpitanja pokazaćete interes, dete će s radošću govoriti o školi, a dobićete sve važne informacije. Kad nije svesno da ga ispitujete, dete će samo izneti ako ga nešto muči.
Po pitanju školskih zadataka većina prvačića izabraće to da u početku roditelji sede uz njih dok pišu i crtaju i glasno će komentisati ono što rade. Želi li dete samo da radi zadatke te vam ponosno pokaže šta je učinilo, dopustite mu to. Pokaže li se da su rezultati dobri, neka tako i ostane. Vidite li da je detetu potrebna pomoć, pokažite mu gde je pogrešilo i ponudite pomoć.
Kako dete raste, trebalo bi sve više školskih obaveza da obavlja samo. Roditeljska kontrola trebala bi biti sve labavija uz povremena pitanja detetu ispunjava li tražene zadatke i kakve ocene ima. Dok su ocene u redu i dok učitelji potvrđuju da dete ispunjava obaveze, sve je u redu i možete prestati da ispitujete dete. Pustite da vam se samo obrati kad poželi, a delimičnu kontrolu zadržite redovnim odlascima na roditeljske sastanke, gde ćete dobiti važne povratne informacije.
Kako dete raste, trebalo bi sve više školskih obaveza obavljati samo
Malo je roditelja čija su deca baš uvek savesna i savladavaju gradivo s lakoćom – skoro svi se u nekom trenutku suoče s problemima. Važno je pravilno da procenite da li je problem u tome da dete ne pazi na nastavi i ne piše zadatke ili ima poteškoća u učenju. Većina roditelja volela bi da im je dete genije, no ako je dete marljivo, a ocene nisu najbolje, prihvatite da svi imamo talente, ali da nismo svi najtalentovaniji za matematiku ili strane jezike.
Posebno je važno kako dete prihvata činjenicu da se trudi, a da nema sjajne ocene: pozitivan pristup, pohvale i isticanje onoga u čemu je dete talentovano uvek će pomoći. Ustanovite li da je dete nezadovoljno i da ima želju da napreduje, pomozite mu sami ili osigurajte instrukcije.
Radi li se o detetu koje ne voli školu, ne piše zadatke i ne pazi na nastavi, dobro bi bilo da ustanovite to u početku i saznate uzrok da bi se eliminisali ozbiljniji problemi poput zlostavljanja vršnjaka, problema s učiteljima i sl. Radi li se o običnoj lenjosti, budite čvrsti i redovno nadzirite dete. Pomaže i sistem mrkve i batine, tj. pohvala i kazni.
Komentari (0)