Kada pustiti dete da ide samo u školu?

Dva puna meseca u školi. Ponovo prepodnevna smena, a ja Zverčicu još odvodim i dovodim, svaki dan. I nisam jedina. Sama u školu ide samo jedna devojčica koja najdalje stanuje.

Naravno, svi mi se iščuđavamo, klimamo glavama, o kako samo mogu da je puste. I ja tako klimam glavom i čudim se, ali…

Sad već počinjem da razmišljam da je možda vreme da krene sama. Kada dođe popodnevna smena, ponovo ću da idem po nju, nije to meni teško, ali mislim da možda i nije dobro.

Bojim se da će početi da misli da nije sposobna sama ni do škole da ide, to sigurno nije dobro za samopouzdanje. A onda, pa je l moguće da je samo ta jedna devojčica zrela da ide sama? Da li su njeni  roditelji pametniji i opušteniji od svih nas ili „crtaju vraga” ?

Taman kad čvrsto odlučim da će sutra sama u školu, jer i ja sam išla sama, setim se kako me je udario auto, pa sam dve nedelje bila u bolnici. I odustanem. Onda ponovo čvrsto odlučim da je pustim i setim se Milice Barašin, devojčice koju je ubio neki nečovek dok se vraćala iz škole kada je imala 17 godina, a taj zločinac već pet godina nije pronađen.

I uplašim se, jako se uplašim, i odlučim da nikad neće ići nigde sama.

Verujem da tako razmišlja još roditelja. Iz straha verovatno i ne radim prave stvari. Možda bih trebalo da jednostavno ne mislim o tome.Da je samo pustim?

Ili možda da prvo porazgovaram sa roditeljima drugara koji nam stanuju najbliže pa da ih jednom zajedno pustimo?

Najlepše druženje je bilo na putu do škole i iz škole. Ne bih želela da joj to uskratim.