Ukoliko posmatramo bebu od rođenja i testiramo (testove koje rade lekari ili fizioterapeuti pri tretmanu) videćemo da dete “sigurno stoji” – imaće pozitivnu potpornu reakciju, a videće se i “automatski hod”.
Zatim se pri kraju četvrtog meseca, ako uspravno držimo dete, pri kontaktu sa čvrstom podlogom noge koje su prethodno bile savijene, nakratko opružaju. Posmatranjem dok je beba na boku zapažamo elemente «hodanja» u ležećem stavu (jedna noga je opružena, u hodu bi bila ona na kojoj stojimo, a drugom nogom pravi pokrete kao da korača, u početku su ti pokreti manjeg obima, vremenom i uvežbavanjem pokretljivost je veća).
U petom mesecu se uvežbava bočno pomeranje karlice što nogama daje mogućnost većih kretnji.
Dok su u četvrtom mesecu samo elementi, u šestom mesecu pri okretanju sa leđa na stomak se već uočava obrazac hoda posmatrajući dete koje je na boku: pojavljuje se automatizam pokreta gornje i donje noge. Sa sedam meseci se podjednako dobro okreće na obe strane, pa stičemo utisak da dete «hoda» pri okretanju oko sredine tela na drugu stranu. Sledeći mesec karakteriše veća pokretljivost rame-karlica okretanjem sa stomaka na leđa što će uticati na naizmenično korišćenje ruke-noge u obrascu hoda.
Sa devet i deset meseci su već dobro uvežbane sve faze kretanja, mišići su ojačali u ležećem položaju pa je kretanje raznovrsno, može da puzi, da podigne jednu nogu ili da pređe iz kosog sedećeg u klečeći položaj, povlačeći se rukama, do uspravljanja u stojeći položaj, držeći se za predmete, nameštaj (deseti i jedanaesti mesec).
Pridržavanje za nameštaj i hodanje u stranu je sledeća faza samostalnog hoda. Sa dvanaest meseci počinje da stoji samo, pri čemu se uvežbavaju reakcije ravnoteže u stojećem položaju (ovo je razlog zašto nije dobro voditi dete za obe ruke da hoda-usporavamo mu mogućnost razvoja reakcija ravnožete i zaštitnih reakcija, pa pri padovima neće znati da ispruži ruke da se sam zaštiti.
Iako neka deca prohodaju samostalno već u dvanaestom mesecu neka i pre , veća je verovatnoća da će se to dogoditi u trinaestom mesecu.
.jpg)
Za dete se kaže da je prohodalo tek kad samostalno napravi više od 7 iskoraka, na širokoj osnovi, a sa podignutim rukama. Postepeno će smanjivati širinu oslonca, ruke će spustiti vremenom, a geganje će se izgubiti, i šema hoda će sve više ličiti hodu odrasle osobe.
Tek tada je pravo vreme da se detetu kupe prve cipelice.
Često se detetova potreba za kretanjem tumači kao želja da hoda, pa roditelji kupuju dubak ili slična pomagala za hod koja se mogu naći na tržištu, da bi dete što pre prohodalo. A nema potrebe za žurbom! Jer je efekat najčešće suprotni: detetu se usporava razvoj, ne razvija ravnotežne reakcije, oslonac je nepravilan, na vrhovima prstiju, što kasnije dovodi do deformiteta stopala.
Slična situacija je i sa preranim obuvanjem prvih cipelica.
A zatim je tu prohodavanje: prerano podižemo dete na noge i učimo ga da hoda tako što ga mi držimo za ruke. Ne zaboravite da refleksni hod, koji se izaziva oslanjanjem stopala deteta na pod nije isto što i pravilan hod, koji je nastao kada je dete neurološki sazrelo za to, a mišići dovoljno pripremljeni i sve faze u ovom dugotrajnom procesu savladane!
izvor: zena.blic.rs
Komentari (0)