Roditeljima se često s raznih strana savetuje da što pre osamostaljuju decu, pa i onu mlađu od 11 godina. Ostavi ga samog u kući, preporučuju prijatelji, šta će mu faliti, kažu rođaci, pa i mi smo tako kad smo bili mali, a vidi nas sad, sećaju se bake i deke.
Međutim, kako kažu stručnjaci za nežnu dečju dušu, zbog preduge samoće dete može da se istraumira i da doživi niz strahova, i to iracionalnih. Dete se tada plaši i za svoje roditelje, brine o tome šta im se događa kada nisu zajedno. Svetlana Virijević-Mudrić, psihoanalitičar i dečji psihoterapeut, zato ne preporučuje da ostavljate decu samu svakog dana po nekoliko sati iako ste možda prinuđeni na to jer deca do 11. godine, tvrdi ona, još nisu emocionalno zrela za to. U tom uzrastu možete da im objasnite da ne uključuju šporet i da ne otvaraju vrata svakome ko zvoni, ali još nisu dovoljno zrela da se izbore s iracionalnim strahovima. Ti strahovi zapravo ne dolaze spolja već iz unutrašnjeg života deteta, i to je ono najopasnije.
Razgovor ponekad ne pomaže
Ali kako da pomognete detetu kada primetite da se boji?
Razgovor s njim i objašnjavanje tipa „ti si ovde potpuno bezbedan, nemaš čega da se bojiš, pa mi smo na četvrtom spratu, niko ne može da uđe preko terase”, ne pomaže, tvrdi sagovornica „Blic žene”. Naprotiv, takve priče samo dokazuju detetu da ga roditelji ne razumeju i ono se oseća još više samo. To sve može da dovede do toga da počne još više da se plaši spoljašnje sredine i da zbog toga ne želi ni da izađe iz kuće, pa ni da ode u školu.
Zato, ako već nemate druge, nađite nekoga u komšiluku s kim dete može da ostane bar neko vreme da ne bude samo. Ili neka pre ili posle škole bude s drugom ili drugaricom koji su takođe sami ili ostaju s nekim od ukućana.
Svetlana Virijević-Mudrić objašnjava da su deca ranog, osnovnoškolskog uzrasta, od sedam do 11 godina, u specifičnom razvojnom periodu, stručno nazvanom latencija. Slikovito ga opisuje kao most između bure ranog detinjstva, koja je iza njega, i bure puberteta, koja je ispred njega. U dovoljno dobrim okolnostima na tom mostu treba da se uspostavi ravnoteža odraslog doba.
– Dete do 11. godine ima veliku potrebu za sigurnošću i pravilima da bi na distanci držalo ranije strahove i izdržalo nove, koji idu sa sticanjem novih veština u kontekstu sada širem od porodičnog. Da bi se razvio taj red, sada potpomognut i zahtevima škole, sve dečje želje, da prevari, isprlja, napravi nered potisnute su, ali ipak nisu tako daleke. To je osnova s koje treba razmišljati o detetu ovog uzrasta i zahtevima koji se stavljaju pred njega, naročito zato što ponekad može da izgleda veoma odraslo, a nekad sasvim detinjasto. Ne treba se time zavarati i izlagati ih preteranim zahtevima kao što je taj da su spremni da kod kuće budu sami i da sve obaveze izvršavaju sami. Naprotiv, treba im još jača podrška jer od deteta se, u većoj meri nego što je to za njega podnošljivo, očekuje da bude uredno i vredno, „odraslo”, a s druge strane kod njega izbijaju težnje, želje i impulsi ranijeg perioda koji mogu da ga plaše – kaže naša sagovornica.
Ne ostavljajte ga samog da bi ojačalo
Zbog svega toga preterano prepuštanje samom sebi i ostavljanje kod kuće može da ojača dete, ali lako može i da ga oslabi i oteža mu zadatke ovog razvojnog doba. Naročito ako nije ranije uspelo da se adekvatno nosi s tim iskustvima, to može da pokrene razne strahove kao što je strah od provalnika, da će biti ukradeno, da počne da se brine za roditelje koji su odsutni, da se još više veže za kuću i odbija da ide u školu… Posebno je potrebno obratiti pažnju na decu koja se žale da im je dosadno, kaže Svetlana Virijević-Mudrić, jer to ne izgleda tako dramatično kao što je ispoljavanje straha, a u stvari se iza toga krije čitav spektar bolnih osećanja.
Često roditelji misle da treba da insistiraju na tome da dete i dalje bude samo očekujući da će to da ga ojača. Ali to će češće, sasvim suprotno, produbiti njegove teškoće, tako da je mnogo poželjnije naći način da se periodi njegove samoće skrate, bar privremeno, dok se dete ne oseti spremnim za to. Kao i u svim drugim situacijama, veoma je važno da svoje dete posmatrate kao individuu, da osluškujete i pratite njegove postupke. Razvojnim stepenicama svako se penje svojim tempom, a ima i odmorišta na različitim nivoima.
Komentari (0)