Šok kada im se saopšti dijagnoza steriliteta, osećaj da partner ne deli njihovu muku i strah od toga kako će se to odraziti na njihov brak, a naročito neuspešan pokušaj vantelesne oplodnje, tri su najteža psihološka problema s kojima se suočavaju mladi parovi koji od steriliteta moraju da se leče metodom vantelesne oplodnje. To su situacije koje ih najčešće i teraju da se jave za stručni savet psiholozima u Savetovalištu za vantelesnu oplodnju.
Danijela Galović, psiholog i glavna savetnica u Savetovalištu, ističe da je šok prva reakcija kada ljudi saznaju da prirodnim putem neće moći da postanu roditelji. To je posebno izraženo kod parova koji su generalno zdravi i nisu mogli ni da slute da će imati problem sa začećem.
Svi drugi imaju decu
Tada se, kaže ona, javljaju preispitivanja da li su svojim ponašanjem i sami doprineli sterilitetu, kreću strahovi kakav će im dalji život biti, kako će partner reagovati. Partnera kome je dijagnostikovan sterilitet počinje da muči osećaj krivice da svojim problemom i drugom partneru uskraćuje da se ostvari kao roditelj. Nisu u stanju da shvate da nisu jedini sa tim problemom, već im se čini da se to samo njima događa, a da svi drugi oko njih imaju decu. I nesvesno se porede sa rođacima i prijateljima koji imaju decu; trudnice i deca, koje ranije možda ne bi ni primetili, sada im upadljivo privlače pažnju. Sve to zajedno čini da se loše osećaju.
– Najbolji način da se prvi šok i ono što on nosi što bezbolnije prevaziđe jeste da se sete i sebi kažu da postoje medicinske metode koje pomažu lečenju steriliteta. Treba smoći snage i što pre krenuti u traženje informacija neophodnih za uključivanje u proces lečenja. Primetili smo da to i te kako pomaže jer, kada počnu da se raspituju i shvate da nije kraj, već da ima još mogućnosti da dobiju bebu, javi se osećanje olakšanja i nova nada. Tu spoznaju vide kao drugu šansu – objašnjava Galovićeva.
Njega uopšte nije briga
Naša sagovornica ističe da se veliki broj parova boji da će se problem koji ih je zadesio loše odraziti na njihov brak. Tim pre što žene i muškarci različito reaguju na dijagnozu i prolazak kroz vantelsenu oplodnju.
– Žene su sklonije ispoljavanju osećanja i traženju podrške. Imaju potrebu da se nekome obrate i pričaju o svom problemu. Muškarci su pak zatvoreniji, manje raspoloženi da o tome razgovaraju, znaju da se pretrpaju poslom samo da nečim skrenu misli. Zato žene svog partnera neretko dožive kao nekoga koga nije briga niti mu je stalo da postane roditelj, a muškarci svoje partnerke kao preokupirane VTO procesom i nedovoljno zainteresovane za njihov odnos. A reč je samo o nesporazumu – priča Danijela Galović.
Razgovor je, ističe ona, najbolji način da se nesporazum prevaziđe, ali dešava se i da partnerima nije do razgovora u isto vreme. Ključno je da se različite reakcije prihvate kao normalne i prirodne, a da se dogovorom nekako utanači kada je pravi trenutak u toku dana da se razgovara o problemu koji muči oboje.
Kad prvi put ne uspe
Sledeća veoma teška situacija, kroz koju srećom prođu samo neki parovi, jeste neuspeo pokušaj vantelesne oplodnje. On se uvek teško doživi bez obzira na to što se unapred zna da postoji mogućnost da ishod bude negativan. Tim pre što se, kako objašnjava Danijela Galović, žena koja dve nedelje posle embriotransfera sazna da ipak nije trudna oseća kao da je te dve nedelje imala bebu, pa ju je izgubila. To okolina, koja kod nas inače razume gubitak, saoseća i pruža podršku, ne razume baš najbolje. Ženi je, kaže ona, tada neophodno da otuguje jedan period, da s nekim, najbolje s mužem, razgovara o tome i izbaci iz sebe ono što je muči. Par treba zajedno da prođe kroz taj period, ali ako im se faze tugovanja ne poklapaju, a to se dešava, može da razgovara s nekom drugom bliskom osobom – majkom, sestrom, drugaricom… Psiholog u savetovalištu takođe jeste dobar sagovornik jer će profesionalac sigurno izbeći greške tipa „nije to ništa, biće bolje sledeći put”, koje okolina iz najbolje namere izgovori ne shvatajući da to „nije ništa” nije tačno jer je nekome zapravo sve.
Ne povlačite se iz života
Parovi koji se leče od steriliteta često se osećaju loše i zbog toga što imaju utisak da sve zavisi od nekih drugih ljudi, a od njih ništa, te da su potpuno zavisni od drugih. To se posebno odnosi na one koji su već imali neki neuspeo pokušaj.
– Oni samo treba da se sete da je za ono kroz šta su prošli trebalo snage, truda i energije, te da je sigurno da im to ne nedostaje.Tako će najbolje shvatiti koliko su oni zapravo jaki i značajni u toj priči. Važno je da razumeju da plodnost nije povezana sa tim koliko neko vredi kao osoba, kao i da sebe ne posmatraju kao problem nego kao nekog ko pokušava da taj problem reši – kaže Danijela Galović i ističe da taj period može da bude toliko osetljiv da se loše osećaju kada samo vide trudnicu, dete, čak i reklamu za bebi opremu. Zbog toga znaju da se povuku iz druženja s bliskim ljudima, da ne odlaze na porodična okupljanja, letovanja s prijateljima, samo da ne gledaju ove simbole plodnosti. Savet naše sagovornice jeste da to ne čine jer time umanjuju mogućnost da dobiju pomoć i podršku drugih ljudi.
Šta da kaže majka, sestra, drugarica
DA
Bliske osobe koje razgovaraju sa ženama koje prolaze kroz proces veštačke oplodnje treba da znaju da prvenstveno treba da im budu podrška i daju im do znanja da mogu da im se obrate kad god imaju potrebu.
Tako će im zapravo najviše pomoći i osnažiti ih. Takođe, treba da ih ohrabre tako što će im staviti do znanja da poštuju svaku njihovu odluku.
NE
Treba izbegavati davanje saveta i ne pritiskati ih da, recimo, što pre posle jednog neuspešnog pokušaja opet krenu u drugi. Ljudi iz okoline znaju da kažu: „Sad je vreme, pa koliko je vremena već prošlo, šta čekate?”. A oni, u psihološkom smislu, još nisu spremni, nisu savladali prethodni neuspeh. Normalno je da se sledeći pokušaj čeka s mešavinom nade i straha od novog neuspeha i zato treba vremena za pripremu.
Komentari (0)