Mogu li video igre i internet u potpunosti da zamene školu i spreme decu za život koji ih čeka. Većini ljudi je to apsurd budući da se istovremeno borimo protiv izolacije dece na ovaj način. Ipak, ova mama misli drugačije. Njen stav prema tehnologiji i načinu školovanja dece neće naići na vaše odobravanje, ali granice su tu da se pomeraju.
Upoznajte Keti Pajbus ženu čije troje deca nema ni dana škole, a dopušteno im je da igraju igrice sedam sati dnevno. Oni nikada nisu naučili alfabet i nemaju nijedan položen ispit ali su sve što je trebalo da znaju o životu, naučili iz sajber-prostora.
Četrdesetčetvorogodišnja Keti smatra da je mnogo bolje da njena deca uče zabavljajući se umesto da sede u učionici po ceo dan i vežbaju čitanje, pisanje, sabiranje i drugo. Ona je za britanski Mirror rekla da misli da alfabet nije ključan za čitanje i pisanje.
„Igrice su temelj moje ’kućne edukacije’. Škole su previše fokusirane na ispite i testove dok ja više volim da moja deca uče kroz igru.”, kaže Keti čija deca imaju 12, 10 i sedam godina i koji svako jutro upale Plejstejšn kako bi započela učenje.
Njihove omiljene igrice su Minecraft, Clash of Clans, Sims and Pokemon Go, a u kući imaju dva Plejstejšna, četiri konzole, četiri PC-ja, pet tableta i jedan Wii.
Mnogi roditelji i stručnjaci protive se njenom vaspitavanju svoje dece navodeći da je ekran veoma štetan za decu, da ima zavisničko dejstvo poput narkotika i da previše zrači i šteti očima. Ali Keti ima odgovor i zanjih ističući da će joj deca jednog dana biti zahvalna jer su imali slobodno detinjstvo.
Ona im nikada nije uskraćivala gledanje u ekran, niti ih je učila gramatiku ali osnove jezika i računske operacije naučili su kroz boravak uz kompjuter. Njen muž Rodžer, zaposlen u inženjerskoj firmi, joj je pomogao oko instaliranja super-servera, a odluka da samostalno obrazuju decu bila je zajednička.
Kada je najstarija ćerka imala četiri godine naučili su je da čita dok su se mlađa braća igrali Lego kockama i drvenim lutkama. Od kako su kupili Nintendo kada je ona imala šest godina prebacili su se na video igrice i počeli da grade sopstveni digitalni svet, a to im je samo pomoglo da razviju motoriku.
Njihova majka takođe navodi da njenu decu ne plaše veliki brojevi jer nemaju loša iskustva sa matematikom iz škole. Iako njen sin ima disleksiju ona mu sve manje pomaže prilikom dopisivanja sa onlajn drugarima.
.jpg)
I dok druga deca svoje prijatelje upoznaju u parku ili u školi, ograničavajući se na ljude u blizini, ovi mališani imaju onlajn prijatelje sa svih strana sveta, a i sama Keti priča kako je veoma srećna što postoji Fejsbuk. Takođe je navela da nije zabrinuta za bezbednost svoje dece na drušvenim mrežama, već da je više zabrinuta za svoje roditelje i prevarante koji bi mogli da pišu tim starim ljudima. Što se dece tiče kaže da se ne brine ništa više nego kada moraju da pređu ulicu ili ostanu napolju do kasno.
Jedino pravo ove majke koja sama školuje svoju decu jeste da svi aparati moraju da se gase u 20h kako bi išli na spavanje, a pre toga zajedno čitali. I dok stariji sin objašnjava da se trudi da ustane ranije da bi se igrao 12 sati dnevno, Keti insistira da je ipak u pitanju sedam sati kada se oduzme vreme za obroke i odmor.
Ćerka je sama u određenom trenutku insistirala da pohađa časove engleskog i matematike savetujući braću da učine isto jer veoma loše speluju. Od fizičkih aktivnosti jednom nedeljno igraju fudbal sa drugom decom koja se edukuju kod kuće i idu na plivanje.
Što se zakona tiče sva deca moraju imati obrazovanje od pete godine, ali samo oni koji su ’na državnim jaslama’ moraju da prate nacionalni kurikulum. Drugi mogu da se školuju i privatno ili kod kuće. Nadležni koji dolaze kod Keti i proveravaju decu su uvek zadovoljni njenim progresom.
Uz ceo pozitivan ton ove priče ostaje da se zapitamo da li smo zaista došli u eru potpune otuđenjosti, pasivnosti i života u virtuelnom svetu. I dok su deca trenutno srećna i zbrinuta pred njima je pubertet, sazrevanje, traženje posla i životnog partnera što će, ipak, morati da obave u stvarnom svetu.
Komentari (0)