Malo je parova koji su unapred planirali jedno dete kad su zapocinjali razgovore o zajednickoj buducnosti, pa ce vecina onih koji su ostali na jednom detetu reci – ispalo je tako sticajem okolnosti. Uzroci su ponekad zdravstvene prirode, ponekad nedostatak novca, mali stan, želja roditelja da napreduju u poslu i istovremeno budu dobri roditelji.
Nema o ovome nekih pouzdanih istraživanja, no tako se cini na osnovu malog novinarskog istraživanja koje je prethodilo ovom clanku. Ako je suditi po urbanim porodicama srednje ili više srednje klase, u kojima su roditelji zaposleni i solidno zaraduju, vecina onih koji su ostali na jednom detetu tu su odluku doneli usput, vremenom, ali sasvim svesno. I gotovo da nema para koji se barem povremeno ne pita da li je ta odluka dobra za njihovo dete, posebno kad je u fazama koje se roditeljima ne svidaju.
Nekad se mislilo da su jedinci samoživi, sebicni, slabije socijalno prilagodeni. Vecinom se o njima govorilo u negativnom kontekstu, a o deci koja se nisu uklapala u stereotip govorilo se ‘krasno dete, kao da nije jedino u porodici’.
Maknemo li se hladne glave od predrasuda, prihvaticemo da one samo u manjem delu mogu biti tacne. Neki strucnjaci isticu da je teže odgajati jedno dete te da se deca s bracom i sestrama lakše snalaze u spoljašnjem svetu. Objašnjenja su vrlo jednostavna – deca s bracom i sestrama vec se u porodici srecu s razlicitim osobinama, uce da dele, ali i rešavaju probleme s drugima.
Jedinci više vremena provode sami, no nekima društvo nedostaje, a neki uopšte ne pate za bracom i sestrama. Takode, roditelji s jednim detetom ni u kom slucaju ne bi trebali osecati grižnju savesti jer uvek valja znati da su predrasude tek manjim delom tacne.
Pravila zapravo nema jer to kakvo ce biti dete puno više zavisi od nacina odgoja nego o tome da li je porodica brojna ili ne. Nema to, srecom, ni puno veze s novcem jer temelj koji deci dajemo nije materijalne prirode. Ne zaboravite, zanemariti ili razmaziti moguce je i jedno i petero dece, i u podstanarskoj garsonijeri i u vili s bazenom.
Prijatelji vremenom mogu nadomestiti želju za braćom i sestrama
Opasnosti koje vrebaju roditelje jedinaca su u preteranoj kontroli i zašticivanju, a sami jedinci znaju biti skloni traženju pomoci od roditelja. Prirodno je linijom manjeg otpora zvati mamicu i taticu da reše problem, no toj zamci valja se odupreti. Pripremimo li dete dobro na spoljašnji svet i dozvolimo li mu da u svoj svet poziva društvo u meri u kojoj je to njemu potrebno, sva je prilika da ce prijatelji nadomestiti želju za bracom i sestrama.
Za utehu onima koji i dalje žale što nemaju više dece, dodajmo da su jedinci cesto maštoviti i kreativni, što se pripisuje cinjenici da dosta vremena provode sami. Unutrašnji svetovi i likovi mogu biti divna podloga za razvoj licnosti. Kad maštovito dete provodi dovoljno vremena u društvu vršnjaka i kad je dobro socijalno prilagodeno (tj. kad svet mašte nije kompenzacija za usamljenost), lako može izrasti u samosvesnu osobu koja nema potrebu da radi sve što i ostali u društvu. Priznacete, ovo može biti dobrodošla prednost u društvu povodljivih i pomodnih klonova. Na kraju, nije problem u tome imamo li jedno ili više dece, nego kako iskoristimo karte koje su nam mešanjem dopale.
Komentari (0)