Rak, srčani udar i dijabetes najmasovnije su ubice današnjice. Promenom načina života moguće je zaobići njihove „opasne zone“. Upoznajte tri žene koje su naučile svoju lekciju o zdravlju.
Sandri S. (57) lekar je otkrio da ima rak debelog creva tačno godinu i jedan dan nakon što je ista bolest dijagnostikovana njenom ocu, tada 78-godišnjaku.
– Moj stric i deda takođe su imali istu bolest, pa sam, nakon što smo malo došli sebi posle očevog lečenja, i sama odlučila da odem na kolonoskopiju. Lekari su me na pregled uputili tek za četiri meseca, ali kako sam primetila krv u stolici, odlučila sam da ne čekam, već sam otišla na pregled kod privatnika. Znala sam da je pregled neprijatan, ali nisam se bojala, čak ni suprugu nisam rekla da ide sa mnom.
Kad mi je doktor rekao da sumnja na rak, to je bio veliki šok za mene. Imala sam sreću da se tumor nije proširio, već se zadržao u debelom crevu, tako da su mi operacijom odstranili mali deo creva i nisu bili potrebni nikakvi drugi tretmani, ni zračenje ni hemoterapija. Međutim, nakon operacije došli su drugi problemi, postala sam izrazito osetljiva na infekcije. Jednom sam za praznike bila u Pragu, a po povratku kući osećala sam strašnu mučninu i bol u području abdomena. Otišla sam opet na pregled u strahu da se bolest vratila.
Više mislite na sebe
Umirio me je, ali se iz krvi videlo da su mi izrazito povišeni leukociti, pa sam dobila jak antibiotik, koji me je i bukvalno „prodrmao“ tako da nisam bila u stanju danima ništa da jedem. Odlučila sam da učinim nešto što će dovesti u ravnotežu moj imuni sistem i zdravlje.
Prvo sam naučila kako izbor pravih namirnica može da smanji moje probavne probleme. Obožavala sam biftek, ali sam ovaj put poslušala savet, pa sada izbegavam crveno meso, odrekla sam se alkohola i cigareta, a u mojoj ishrani preovlađuju probiotici, celovite žitarice, povrće i riba. Stvari pomalo idu nabolje.
Mislim da smo mi ljudi uopšteno zaboravili da slušamo svoje telo – ono nas upozorava kad nešto nije u redu. Ali, mi ne želimo da čujemo. Ignorišemo simptome bolesti i samozavaravamo se da sve možemo. Vreme je da više mislimo na sebe. niko ne bi koristio jer skoro svi plešu – na šanku.
Divni L. (36) iz Zaječara pre tri godine lekari su dijagnostikovali dijabetes tipa 2. Iako je njenom dedi dijabetes otkriven u 60. godini, a majci u 42, Divna nije razmišljala da bi se to moglo dogoditi i njoj. Međutim, jednog dana, posle sistematskog pregleda na koji je morala da ide zbog posla, nalazi urina, a kasnije i oni krvni, pokazali su da je nivo šećera ekstremno visok – tri do četiri puta viši od normalnih vrednosti.
– Kad sam se malo osvrnula u prošlost, shvatila sam da je bilo toliko simptoma koji su me upozoravali na bolest, a ja sam ih ignorisala – umor, česta potreba za mokrenjem, stalna žeđ… Ni u jednom trenutku to nisam povezivala sa bolešću.
Hoću li moći da rodim?
Lekar je bio vrlo iskren, rekao mi je da moram da naučim da živim sa dijabetesom i promenim način života, prvenstveno ishranu, kako bi se nivo šećera u krvi vratio u normalu. Bila sam uplašena, osećala sam se kao da gubim kontrolu nad životom. Sećam se da sam prvo pomislila: „O, Bože, hoću li moći da iznesem trudnoću i rodim dete?“ Kako sam po prirodi borac i nisam dopustila da „potonem“, uhvatila sam se u koštac s bolešću.
Prvo sam pročitala sve knjige o dijabetesu, svesna da hitno moram da promenim dosadašnji način života. Prestala sam da pijem uobičajenih četiri-pet šoljica kafe dnevno. Zobene pahuljice zamenile su dotad standardni kroasan pun šećera za doručak. Obožavala sam testeninu sa sosovima na bazi pavlake, sada sam teške sosove eliminisala. Prepolovila sam porcije, počela redovno da jedem, ali i da izbegavam ručkove u restoranima, što sam obično radila svaki dan na poslu.
Umesto obrokâ sumnjivog kvaliteta, pripremljenih na užeglom ulju i sa instant-namirnicama, počela sam da nosim zdrave obroke od kuće. Partner i ja smo već neko vreme hteli dete, ali posle dijagnoze dijabetesa, ponovo smo počeli sa zaštitom. Nisam želela da ostanem trudna u situaciji kad i sama nisam znala kako ću se nositi s bolešću.
Danas, godinu dana posle, izgubila sam pet kilograma, a holesterol, koji je bio 7,3 kad mi je otkrivena šećerna bolest, uspela sam da spustim na 4,1. Redovno uzimam tablete koje moj šećer drže pod kontrolom. Jednog dana kad ili ako uspem da zatrudnim, nadam se da neću imati većih problema. Nije lako živeti sa dijabetesom, ali osećam se mnogo bolje nego pre godinu dana kad sam imala previše kilograma i premalo energije. Disciplina je ključ uspeha. Moj partner i ja opet smo spremni da postanemo roditelji.
Mariji H. iz Novog Sada bilo je 40 godina kad se završila njena traumatična brakorazvodna parnica.
– Bila sam kao sveća koja je do kraja izgorela i nisam preduzimala ništa kako bih smanjila količinu stresa. Imala sam prekomernu težinu i pušila, ali nije mi bilo ni na kraj pamet da sam, kad je infarkt u pitanju, u rizičnoj grupi. Tog dana sam sa drugaricom obišla stan koji sam htela da kupim i u kojem je trebalo da počnem novi život.
Zar se to ne događa samo starijima?
Uveče sam osećala strašnu nervozu i snažno probadanje na levoj strani grudi. Sećam se da sam stala uz otvoren prozor i pokušavala da udahnem. Drugarica je videla da mi nije dobro pa je pozvala hitnu pomoć. Nisam pomislila da je reč o infarktu čak ni kad su mi lekari na licu mesta uradili EKG. Nije bilo scena iz američkih serija, nisam vrištala od bola, nisam se čak ni držala za grudi.
Osećala sam samo težinu u prsima, ali nije mi ni na kraj pameti bilo da bi to mogao da bude srčani udar. Ipak, bio je! I ponovio se, u kolima hitne, a potom opet u bolnici – taj poslednji izgledao je baš onako televizijski, bol je bila stravična. Plakala sam kad su mi posle rekli da sam u kratkom vremenu imala nekoliko srčanih udara. „Zar je moguće da se to meni događa? Zar se to ne događa samo starijima?“, pitala sam se.
Znala sam da moram da promenim dosadašnji način života, i to sam i učinila: prestala sam da pušim, počela sam da vežbam i skidam kilograme. A što je najbolje od svega, nikada nisam bila srećnija i zdravija.
Komentari (0)