To što vas dete s vremena na vreme “gricne”, ne bi trebalo da vas brine, jer preko usta istražuje spoljni svet. Učestalo ujedanje, međutim, signal je za uzbunu. Dečji psiholozi kažu da se mališani koji to rade gotovo svakodnevno, tako brane od stresa, a ne znaju da su njemu izloženi jer su još mali. Na taj način se “obračunavaju” sa besom, frustracijama i strahom, pa drugi postaju njihove žrtve.
S druge strane, to može da se pripiše i sebičluku, ako se dete na agresivan način “rešava” vršnjaka koji želi njegove igračke. Kada mu se to toleriše, psiholozi upozoravaju da lako prerasta u karakternu osobinu.
Odrastanje pored starije braće i sestara ponekad ugrožava najmlađeg člana porodice, pa pažnju traži i ujedima. Ni to ne bi trebalo da prođe bez osude i razgovora, u kojem će mame i tate objasniti da nikog ne smeju da povređuju.
Zadatak roditelja je da deci, koliko god bila mala, na vreme ukažu na loše ponašanje. “Recept” je da prvo pokušaju lepim rečima, jer mališani na grubu kritiku često reaguju još grublje, što može da izazove kontraefekat. Ukoliko to ne pomogne i dete nastavi da povređuje okolinu, roditelji ne smeju da odustanu već da potraže pomoć dečjeg psihologa, koji će da “razotkrije” pozadinu takvog ponašanja.
Komentari (0)