Da li će dete imati plave, zelene ili braon oči, kovrdžavu kosu ili rupicu na bradi, odlučuje genetika.
Mnogi veruju da se upravo na taj način sa kolena na koleno prenose uočljive crte kao što je na primer veliki nos.
Takođe, postoji verovanje da se velike uši nasleđuju od oca, a veliki nožni palac od majke.
A zapravo, deca od roditelja nasleđuju gene koji daju „instrukcije” – recept za nastanak osobina.
Svako poseduje po dve knjige tih „recepata” – jednu nasleđuje od majke, a drugu od oca. Skup svih gena često se označava i kao knjiga života. Te dve knjige su, kada se uporede spiskovi „recepata”, međusobno skoro identične.
Međutim, pojedini recepti mogu u nekim detaljima da se razlikuju: jedan recept, bilo iz maminog ili tatinog „kuvara”, može da sadrži neku sitnu grešku u tekstu, pa će i „proizvod” biti drugačiji.
– Za osobinu koje zavise od pola roditelja od kojeg su nasleđene, kažemo da su polno vezane, kao što su na primer sposobnost zgrušavanja krvi ili nesposobnost razlikovanja nijansi boja – kaže dr Oliver Stojković, genetičar, rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu u Beogradu.
– Nedostatak ovih sposobnosti pokazuju uglavnom dečaci, ali te nesposobnosti dečaci nasleđuju od svojih majki. Fizička, spolja vidljiva svojstva (mladeži, uši, nos, kriv prst…) nisu polno uslovljena.
Novija genetička istraživanja, koja definišu čitavu novu genetičku disciplinu koja se zove epigenetika, pokazuju da obrasci nasleđivanja osobina mogu, ipak, da zavise od pola roditelja od kojeg se nasleđuje. Nekada nije svejedno da li je neka osobina nasleđena od oca ili od majke, ali je za većinu osobina svejedno da li je dete muškog ili ženskog pola.
U određivanju crta lica učestvuju mnogi geni, kao naravno i sredina, kako u toku razvoja deteta pre rođenja, u utrobi majke, tako i nakon rođenja.
Neki detalji crta lica se nasleđuju preko jednog gena sa dominantnim efektom: osoba sa isturenom donjom vilicom često ima bar jednog roditelja sa tom osobinom. Pri tome je to u približno 50 odsto slučajeva majka, a u preostalih 50 je ova osobina nasleđena od oca.
– Svaki roditelji prenosi deci tek po polovinu svog genetičkog materijala – kaže dr Stojković. – Jedan roditelj može jednu polovinu svojih gena predati jednom detetu, a onu drugu – drugom. Zato rođena braća i sestre mogu međusobno da se razlikuju. Na fizičke osobine, kao i osobine ličnosti (psihička svojstva) imaju uticaj geni, sredina, ali i interakcija genetičkih i faktora iz sredine.
Načelno, sve osobine čiji je razvoj više uslovljen sredinskim nego genetičkim faktorima su unikatne.
Otisci prstiju formiraju se veoma rano, dok je beba još u utrobi majke, i na razvoj tih finih nabora na koži jagodica naših prstiju mnogo više utiču sredinski faktori, pre svega odnos različitih hormona kojima smo izloženi u materici u određenom trenutku. Ipak, na ogromnu većinu osobina, ako ne i na sve, utiču i genetički i sredinski faktori.
Upravo iz tog razloga, čak i jednojajčani blizanci, koji u genetičkom smislu predstavljaju klonove, genetički identične jedinke, imaju mnoga obeležja koja nisu zajednička za oba blizanca, već su jedinstvena za svakog od njih.
Genetika se „optužuje” i za nastanak brojnih zdravstvenih problema, a zapravo se nasleđuje samo sklonost. Ipak, to ne znači da rak ne može da dobije dete roditelja koji u poznim godinama nemaju ovu bolest, niti da će depresivni roditelj imati dete koje pati od ovog problema.
– Imamo potpuno nasledne bolesti kao što je na primer hemofilija A, za koju znamo da je nasleđuju muška deca od majki – naglašava docent dr Goran Brajušković, molekularni biolog, saradnik Centra za humanu molekularnu genetiku Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
– Za različite bolesti naročito tzv. monogenske, dokazano je da mogu da budu nasledne, ali i neke maligne bolesti. To, ipak, ne znači da će osobe čiji su roditelji bili bolesni od specifičnih malignih bolesti oboleti od njih, ali imaju veću predispoziciju, jer se rađaju sa jednim mutiranim genom.
Međutim, veliki broj bolesti nije uzrokovan samo jednom mutacijom, imamo čitav niz poligenskih bolesti. Za maligne bolesti je potrebno da se odigra veći broj mutacija.
Najčešće nasledne maligne bolesti su one koje se javljaju u mlađem životnom dobu i napadaju parne organe – bubrege, oči, testise, jajnike… Utvrđeno je i da se jedna vrsta karcinoma debelog creva nasleđuje. Najčešće su to osobe koje imaju familijarnu adenomatoznu polipozu, benignu bolest koja se nasleđuje iz generacije u generaciju. I rak dojke može da se nasledi.
– Žene koje imaju mutirane gene BRCA1 ili BRCA 2, koji pripadaju klasi gena čiji proteinski produkti štite ćelije od neoplastične transformacije, imaju veće šanse da dobiju rak dojke – kaže dr Brajušković.
– Zato ako u porodici imate nekog ko je bolovao od karcinoma dojke, uradite na vreme genetsku analizu i utvrdite da li imate mutiran gen. Žene koje imaju pozitivan test moraju da se kontrolišu češće nego druge, a prevencija je glavni lek protiv malignih bolesti.
DOMINANTNO NASLEĐIVANJE
Velika je verovatnoća da će dete od roditelja naslediti neke od osobina koje se prenose dominantnim genima, kao što su: kovrdžava kosa, rupica na bradi, slobodna ušna resica, sposobnost uvrtanja jezika u trubu, uzan i dug nos, spojene ili guste obrve, beli pramen kose (muškaraci), maljavost na drugom članku prstiju.
Dominantno se nasleđuju i neke bolesti:
polidaktilija – šestoprstost,
brahidaktilija – skraćeni prsti,
sindaktilija – srasli prsti,
ahondroplazija – patuljast rast,
astigmatizam…
Komentari (0)