Gde smo zakazali u vaspitanju dečaka

Kako odgojiti dečake koji se ne boje da pokažu svoja osećanja? Po čemu su dečaci različiti od devojčica i jesu li uopšte?

Svima je poznato da se razvoj govora razvija kasnije kod dečaka, da su dečaci mnogo ćutljiviji i ne vole puno da razgovaraju, no zato su energičniji i imaju veću potrebu za sportom. Kao tinejdžeri, muška deca su oni koji su češće skloni problematičnom ponašanju, alkoholu, izazivanju tuča, lošem uspehu u školi…

Jeste li znali da oko 95 odsto maloletničkih ubistava počine dečaci? Jeste li znali da je samoubistvo treći po redu uzrok smrti među mladićima između 15 i 19 godina i da većinu uspešnih samoubistava počine dečaci?

U čemu je problem s mladim muškarcima koje odgajamo? Zbog čega su statistike ovako loše? Zbog čega i u kojem trenutku naš mali dečak postane gnevni tinejdžer?

Koliko puta ste čuli izraze kao što su: ”Ah, dečaci, oni su mnogo otporniji od devojčica i lako će svladati međusobne sukobe.” ili ”Dečaci su nagli, malo podivljaju, potuku se i tad ih sve prođe, više se ni ne sete zbog čega su se potukli.”

Pa ipak, i dečaci se bore sa bolnim osećajima neuspeha, odbijanja i ne pripadnosti koje kod devojčica tako lako primetimo i trudimo se da ih uočimo. Kada više ne mogu da trpe bol, reaguju. Dečaci koji u bilo kojoj dobi ne nailaze na razumevanje, nemaju priliku za emocionalnim razvojem. Zbunjeni dečak odrasta u ljutitog, emocionalno usamljenog tinejdžera i, verovatno, u usamljenog, sredovečnog muškarca kojem preti depresija.

Dečake moramo naučiti emocionalnoj pismenosti!

Kako tačno možemo naučiti dečake da budu emocionalno pismeni?

Potrebno ih je učiti prepoznavanju emocija, njima treba rečnik emocija koji će im dati mogućnost da se izraze na druge načine, ne besom ili agresijom. Treba im razumevanje, kako kod kuće tako i u školi, treba ih ohrabrivati da govore o svojim osećajima i da razviju svest o sebi.

Dečaci treba da osete emocionalnu povezanost jednako kao što to trebaju i devojčice. Vrlo je važno da imaju blizak odnos sa svojim roditeljima, a ovo je ključno u fazi adolescencije. Blizak odnos temeljen na poverenju i podršci koju dobijaju od roditelja može ih zaštititi od opasnosti da postanu žrtve svojih vlastitih, burnih, a nepriznatih osećaja.

Najvažnije od svega je da pred sobom imaju muški primer bogatog emocionalnog života. Bitno je da nauče o emocionalnoj pismenosti koliko od majke i drugih žena, toliko i od oca i drugih muškaraca u njihovom životu. Pred našim dečacima je stvaranje njihovog vlastitog života i načina na koji će komunicirati s drugima (muškarcima, ženama, svojom decom), ali i stvaranje njihovog vlastitog muškog identiteta. Dečak na primeru mora videti i verovati da u životu muškarca emocije nisu nepoželjne.

Kakav uticaj naše društvo ima na vaspitanje dečaka?

Dečaci često ne pokazuju osećaje na način na koji to pokazuju devojčice. Znači li to da oni osećaju manje?

Ne, dečaci osećaju jednako kao i devojčice, ako ne i jače, samo se ne znaju na isti način izraziti. Naša kultura ih ne podstiče da izraze svoje osećaje, naprotiv, podstiče ih da je svako pokazivanje emocija loše i da su zbog toga manje ”muškarci”.

Cela naša kultura ima sliku stereotipnog muškarca koja je još uvek prisutna i, kako izgleda, još će dugo biti. Muškarac nije muškarac ako nije grub i ne pije ogromne količine piva. To nam vrišti iz svake druge reklame, a mali dečaci su takođe kroz crtiće i video igrice izloženi slikama muškarca kakav bi ”trebao” biti; spajdermeni, supermeni i drugi neverovatno moćni super junaci našim dečacima šalju pogrešnu poruku onoga što bi muškarac trebao biti.

Naša kultura nameće dečacima i neke kvalitete koje bi trebali imati, kao što su fizička energija i snaga, te sklonost akciji. Ako je dečak nema, nije dovoljno muškarac. Sasvim je uobičajeno da se već vrlo malim dečacima šalju iskrivljene poruke kao na primer; mladić će izgubiti poštovanje ako govori o svojim problemima; muškarac treba da bude žilav i otporan; suprug ne bi trebao da obavlja kućne poslove.

Podsticanje na ovakav način razmišljanja neizbežno donosi nevolje.

Emocionalno vaspitanje u roditeljskom domu

Iako naša kultura igru veliku ulogu u uništavanju emocionalnih života naših dečaka, ono najbitnije emocionalno obrazovanje počinje kod kuće, u porodičnom domu.

Često, svesno ili ne, podstičemo razlike između muškog i ženskog roda. Majke češće sa kćerima pričaju o osećajima, a dečake se ohrabruje kao ”velike dečke” koji ne smeju osećati strah. Kad se dečaci zatvore u sobu i ne žele da razgovaraju to je ponašanje koje smatramo normalnim. Ako pak pokažu normalnu količinu straha, tuge i zabrinutosti, osećaja koji se obično pripisuju ženskom rodu, odrasli im jasno daju do znanja da takvi osećaji kod dečaka nisu prihvatljivi.

Na nama, roditeljima dečaka, je velika odgovornost. Svaka majka i svaki otac ima odgovornost zaštiti emocionalni život svog dečaka. Mi moramo biti uzori emocionalne povezanosti i razumevanja. Moramo naučiti slušati osećaje našeg dečaka bez osuđivanja, saslušati probleme koje ima bez nuđenja bespogovornih rešenja.

Svaki dečak ima svoj unutrašnji svet, njihova srca su prepuna. Svaki dečak je osetljiv i svaki trpi. Koliko god neki roditelji ne želeli da prihvate tu činjenicu, dečaci su jednako emocionalno ranjivi kao i devojčice. Kad ovo shvatimo, onda ćemo im moći pomoći.

Ako naučimo naše sinove da poštuju i cene svoj emocionalni život, ako ih možemo podučiti emocionalnom rečniku i ako ih ohrabrimo da ga upotrebe, oni će, napokon, skinuti okove sa svojih srca.