Enkopreza – nekontrolisana defekacija

 Enkopreza predstavlja nekontrolisano pražnjenje stolice kod dece uzrasta starijeg od tri godine, do kada se najčešće uspostavi ta funkcija. Najčešće se javlja uz dnevnu enurezu, odnosno nekontrolisano mokrenje i to češće kod dečaka, nego kod devojčica.

Postoje dva razloga za pojavu enkopreza kod male dece i veoma je važno napraviti razliku u uzroku nastanka ovog poremećaja, sa ciljem da se na vreme i adekvatno krene sa rešavanjem problema.
 

• Prvi razlog je nedostatak adekvatne obuke ili neadekvatan odgovor na obuku vezanu za kontrolu creva i odlazak u wc. U tom slučaju, ukoliko je dete starije od tri godine, bez utiska da će uskoro prihvatiti obuku i početi sa primenom, postoji određena verovatnoća da se kontrola creva nikad neće uspostaviti, što može predstavljati veliki problem.
   
• Drugi razlog je psihološke prirode i predstavlja poremećaj u normalnoj fiziološkoj kontroli defekacije. Kod deteta se iz nekog razloga stvara otpor, protivljenje ili nemogućnost da se ispuni društvena norma defekacije na prigodnom mestu. Ovo može biti posledica zadržavanja fecesa iz psiholoških razloga, zbog čega može doći do prelivanja i odlaganja na mestima koja nisu namenjena za to. Do zadržavanja može doći i zbog borbe između roditelja i deteta oko uspostavljanja kontrole creva, ali i usled bolne defekacije (npr. usled analne fisure) ili nekih drugih problema.

Neki roditelji daju previše značaja i previše pažnje posvećuju uspostavljanju kontrole creva, što kod dece dovodi do kontra-efekta i otežava ovaj deo razvoja u datom uzrastu. Međutim, kod neke dece je ovakvo ponašanje potpuno nesvesno, a može izražavati emotivne poremećaje koji se dešavaju nakon rođenja mlađeg deteta. Na ovaj način dete ”kažnjava” svoje roditelje za koje smatra da više ne obraćaju dovoljno pažnje na njega ili misli da sada više vole novorođenče. Privlačenje pažnje na sebe takođe je jedan od razloga za ovakvo ponašanje. Generalno, enkopreza je često vid odbranbenog mehanizma na nesvesnom nivou dece starije od tri godine, bez obzira na to da li dete ovako reaguje na negativnu atmosferu u porodici, vrtiću ili široj okolini.

Iako se ne može tačno odrediti tip dece kod koje se pojavljuje enkopreza, ipak postoje neke zajedničke crte ličnosti za sve njih. Najčešće se govori o osobinama kao što su: pasivnost, plašljivost, teško uklapanje u okruženje (pogotovo u vrtiću i slično), sklonost ka agresivnom ili problematičnom ponašanju, sklonost ka sanjarenju, nizak nivo samopouzdanja i samopoštovanja, osećaj odbačenosti i slično.

Ponovljeno voljno ili nevoljno ispuštanje fecesa na neprikladnim mestima može da predstavlja gubitak stečene kontrole creva, nenormalan produžetak dečije inkontencije (nevoljnog oticanja urina iz bešike) ili namernu defekaciju bez obzira na postojanje normalne fiziološe kontrole creva, stečene u ranijem periodu. Enkopreza se javlja kao monosimptomski poremećaj ili kao deo drugih poremećaja, posebno emocionalnih i poremećaja ponašanja kod dece.

Postoje slučajevi u kojima je enkopreza praćena i drugim neprikladnim ponašanjem, kao što je mazanje fecesa po telu ili okolini, a retko i diranje prstima analne regije ili masturbacija. Kako enkopreza može biti monosimptomski poremećaj, ali i jedan od simptoma drugih poremećaja, ponekad je teško napraviti razliku. Tada je praćenje ponašanja deteta i njegovih emotivnih reakcija od ključnog značaja.
 
Foto:Unsplash

Prvi korak u lečenju enkopreze jeste precizna dijagnoza stanja. Najvažnije je isključiti organski uzrok pojave ovog poremećaja, kao što je na primer Hirschprungova bolest, mada su organski uzroci veoma retki. Lečenje enkopreze je psihoterapijsko, a u izlečenju deteta od velike pomoći mogu biti i roditelji i način na koji se oni nose sa ovim poremećajem. Pre svega, kažnjavanje ni na koji način ne pomaže; u porodici bi trebalo uspostaviti atmosferu sigurnosti, a menjanje zaprljanog veša ne sme da prati kritika na račun deteta.

Osim načina ponašanja i pružanja podrške detetu da prevaziđe problem koji ima, roditelji mogu primeniti i bihevioralni pristup – stavljanje deteta u redovnim vremenskim intervalima na nošu sa ciljem da se uspostavi redovni režim pražnjenja creva, čime bi se sprečilo ispuštanje fecesa na neprikladnim mestima. Kada govorimo o psihoterapiji kao načinu da se pomogne detetu, značajno je raditi na tome da se savlada anksioznost koja prati ovaj poremećaj, da se uspostavi viši nivo samopoštovanja i povrati osećaj pripadnosti sredini u kojoj se nalazi, s obbzirom na to da se deca često zbog enkopreze osećaju izolovano od društva/porodice/vršnjaka.