Empatija se kod dece razvija učenjem i posmatranjem prvo života u porodici, a zatim i u intarakciji s decom u vrtiću, parku te s drugim odraslima van porodice. Koliko će dete biti empatično, zavisi i od genetskih predispozicija, ali na njih je svakako uvek moguće pozitivno delovati vaspitanjem.
Kada je posredi pokazivanje osećaja u nekim tzv. rubnim životnim situacijama ili u svakodnevnici, zreo čovek u savremenom društvu neretko se ponaša poput ‘slona u staklari’.
Ne zna primereno da reaguje, pa ili preterano iskazuje svoje osećaje ili zataji u iskazivanju saosećanja. Koliko smo puta sami sebe uhvatili u razmišljanju kako nismo pokazali dovoljno empatije prema drugima? U slučaju da nas nakon toga još uhvati griža savesti, za nas ima spasa (tvrde stručnjaci), jer se može reći kako nam savest nije ‘zaspala’.
Ali, šta ako smo se pretvorili u bezdušne robote i duboko u sebi sačuvali sve emocije saosećanja, želeći da se zaštitimo od negativnih stvari iz okoline? Tada smo sebi uskratili lepotu nadljudske osobine – empatije.
“Empatija se uči od rođenja. Kroz emocionalno izražavanje dete prilagođava izražavanje emocija drugima. Ali, empatija zahteva od dece da razumeju da su ona odvojena od drugih ljudi, tako da deca tek u uzrastu od dve godine mogu osećati empatiju prema drugima.
Sa razvojom jezika deca se sve više oslanjaju na reči kako bi utešila druge, što je povezano sa višim kognitivnim procesima. Empatija se povećava tokom srednjeg detinjstva jer deca razumeju širi raspon emocija i koriste višestruke znakove prilikom procenjivanja tuđih osećanja.
Tokom kasnog detinjstva i adolescencije, napredak je u zauzimanju perspektive, što omogućava šire odgovore saosećanja i uživljavanja u tuđa emocionalna stanja”, pojašnjava profesor Brajša-Žganec.
Empatija je delom i nasledna, pri čemu temperament ima važnu ulogu.
“Deca koja su društvena, asertivna i dobra u regulaciji emocija u većoj će meri biti i saosećajna, ponašati se prosocijalno i pomagati drugima, tešiti druge u nevolji u odnosu na onu decu koja lošije regulišu emocije. S druge strane, ona deca koja su agresivnija, a uz to imaju oslabljenu sposobnost zauzimanja tuđe perspektive i impulsivno pokazuju negativne osećaje, biće manje empatična”, upozorava profesor Brajša-Žganec i naglašava kako se empatija ipak prvenstveno uči u porodici, a zatim i u školi te u svakodnevnoj interakciji sa ljudima.
Naime, topli roditelji podstiču izražavanje emocija kod svoje dece i pokazuju osetljivu empatijski brigu za osećaje svoje dece, pa će onda ta deca reagovati sa većim saosećanjem prema drugima. Emocionalno topli roditelji prihvataju svoju decu, pružaju im podršku, pažnju, pokazuju brigu, razumevanje, a pri tome koriste objašnjenja, ohrabrivanja deteta i pohvale u vaspitanju. Roditelji mogu i svojim akcijama u zajednici pokazati deci saosećanje za druge.
“U procesu socijalizacije društvo oblikuje detetova uverenja, očekivanja i ponašanja, ali mora se naglasiti da su rani razvoj, dečja privrženost majci, podrška i nadzor roditelja od velike važnosti za adekvatni razvoj empatije.
Uz to, empatija se svakako razvija u dečjim interakcijama sa vršnjacima, odnosima s odraslima van porodice te običajima i kulturi u kojoj se dete razvija. Naime, detetov razvoj ne možemo odvojiti od kontekstualnih uslova u kojima odrasta”, ističe Brajša-Žganec.
“Mi kao društvo bismo trebali da se zapitamo šta činimo da kvalitet života svih bude bolji, pa će onda biti i više srećnih pojedinaca”, kaže profesor i zaključuje kako decu empatiji treba učiti na svakom koraku.
Pri tome je važno i humanitarno delovati, a škola kao vaspitno- obrazovna ustanova pravo je mesto gde se deca mogu podstaći na humanitaran rad kroz pomoć starim i bolesnim, deci sa posebnim potrebama, deci koja ne žive sa svojom porodicom…
Komentari (0)