Dve velike pobede

Subota, jako rano. Displej pokazuje 6:15, to je po starom (pre pomeranja sata od prošlog vikenda) mnogo rano: 05:15. Luka uopšte ne mari za sat. Sav se uzmrdao u krevetu. Ja se trudim da primenim uputstvo iz izviđačkog priručnika kada vas napadne medved: „pravi se mrtav”, ja sam se pravio da spavam. Uzalud. Luka je posle par minuta totalnog nemira u krevetu ustao i doneo mi loptu. Ja sam bio istrajan u tome da mi se spava i bio sam ubeđen da će mali mangup odustati. Nije odustao. Iznenadio me je. Otišao je do kupatila i doneo nošu u dnevnu sobu. To nisam mogao da „kuliram” i maksimalno sam ga podržao. Potpuno nenaspavan, ali vrlo motivisan pomogao sam mu da se smesti u nošu. Bio sam prijatno iznenađen, ali i svestan da mi taj ritual ponavljamo svaki dan mesecima. Sve je bilo obavljeno u rutinskom maniru. Nastavak, ipak, nisam slutio.
 

Subotom puštamo muziku po mom izboru. Krenuli smo sa nekim „Live” nastupima Alicie Keys (da odgovara i mami), pa smo prešli na ozbiljniji rok: Kings of Leon. U međuvremenu smo Luka i ja otišli po hleb gde je prvorođeni usput demonstrirao tvrdoglavost iz kategorije „crni pojas”. Sve je nekako bilo uobičajeno. Svađali smo se na ulici uz prve znake sunca. Ja na jednu stranu, on na drugu… Mamili smo osmehe prolaznika, testirali moj želudac na čir.

Doručak je prošao uobičajeno, morao sam da usisavam sve oko Lukine stolice. A onda… Sa YouTube su odjekivali Franz Ferdinand, pesma „Take me Out”. Viktor i mama su se zabavljali, sunce je obasjavalo dnevnu sobu, razmišljao sam da bi možda bas sa ozvučenja mogao biti i jači… Odjednom Luka uzima nošu, postavlja je na sred sobe i pokušava da sedne na nju. Možda blefira? Ja mu pomažem da skine trenerku i pelene. Seda na nošu. Par minuta kasnije kreće nova pesma, Luka ustaje sa noše. A u noši POGODAK! 
 

Jedna pesma kaže: „…mala nužda jedan, a velika dva…” – ovo je bio kec. Hej ljudi, mali, tvrdoglavi, uporni bandit je sam doneo nošu. Ono rano ujutru nije bilo slučajno! Pobeda!!! Skakali smo i vikali „Noša!” Ja sam vikao „Noša”, a Luka je vikao nešto kao „Noa” ili „Nota”. Nije važno, važno je da smo tražili nošu i pogodili. Mali čovek je prvi put svesno tražio nošu i obavio posao. Evo dok ovo pišem ja se smejem uz osećanje zadovoljstva…
 

Rekoše nam u vrtiću da Luka očigledno još uvek nema u potpunosti izrađen „taj” refleks i da je bolje da sačekamo sa vežbama do leta. Lukina tvrdoglavost je posledica nasleđenih gena, tako da smo mi nastavili po svom.

U nastavku vikenda nismo baš pogađali nošu, ali radujemo se novim dostignućima i sposobnostima.
 

Mislite da je to sve? Pročitajte nastavak, nećete verovati šta se desilo u istog dana popodne…

Viktor je vrlo blizu petog meseca (dok vi ovo čitate on je već prebacio peti mesec), sav je zaokružen i imam utisak da se žuri da stigne starijeg brata. Subotu popodne je leškario na krevetu u dnevnoj sobi. Poslednjih dana nas podseća da nije više mala beba i da ima fantastične glasovne mogućnosti. Sve podsećanje je ispraćeno maksimalnim drmusanjem, uvijanjem i savijanjem. Ali nismo ni slutili…

Mlađani mangup je jak, stabilan za svoj uzrast. Uporan i preko svog uzrasta. Uporan za medalju. Odavno demonstrira nemir i snagu. Ana ga je postavila na stomak da vežba držanje glavice, da se malo potrudi, da uči. Sav se izvio, ispružio koliko je dugačak i onda se desilo: Viktor se okrenuo na leđa, sam.
 

Nova pobeda malog Viktora!
 

Sav je bio zbunjen kada se zatekao na leđima. Ubrzo je nastavio da se buni, da maše rukama i nogama. Još jednom u toku vikenda je izveo svoj okret.
 

Luka i Viktor su pomerili svoje granice, dostigli novi nivo i beskonačno nas obradovali. Ja sam na svoj način reagovao na nove momente: rešio da prvom slobodnom prilikom istrčim najdužu rutu u ovoj godini.
 

Jedna poznanica me je u svom postu na fejsbuku podsetila da se od dece mnogo toga može naučiti. Mene su moji inspirisali…