U razvijenom svetu sve je više razvedenih brakova i rasturenih porodica u kojima deca trpe na svoj način. Samohranih roditelja je sve više, koji pokušavaju da decu u takvim okolnostima izvedu na pravi put, ali ima i onih koji nikada ne uspevaju da se oporave i oslobode plašta „ostavljenih”. Oni sami kroz život nisu u stanju da idu bez partnera, a u traženju novog često bivaju razočarani. Deca, naravno, sve primećuju, iako u većini slučajeva glasno ne reaguju.
Koliko dece trpi posledice razorenih brakova svojih roditelja, teško je predpostaviti, pogotovo u zemljama u kojima nema pedantne statistike. Ali zato, kao okvir mogu da posluže primeri zemalja u kojima se sve uredno zapisuje. Britanski psihoterapeut Džuli Lin- Evans, i sama razvedena i samohrani roditelj troje dece kaže da početkom ovog veka, u njenoj zemlji, trećina mališana bori se sa dramatičnim posledicama razvoda roditelja. Ovo, naravno, nije samo slika u Britaniji, već i u drugim evropskim zemaljama u kojima postoji trend rasta razvoda.
U takvoj situaciji postavlja se pitanje šta sa decom i kako im pomoći da prežive rastavu i razvod. Džuli Lin- Evans poručuje da sve bliske odrasle osobe u životima dece igraju vrlo važnu ulogu kada se odigrava čin razvoda. Pri tom se misli na dede, babe i druge rođake, ali i na prijatelje i komšije. Važnu ulogu u celoj priči imaju i roditelji, bez obira što su obuzeti razvodom. Jedino se mora voditi računa o uzrastu dece, gde i ono najmlađe mora da razume šta se dešava u životu njegovih roditelja, i, naravno, njegovom. Deci može biti teško da rečima iskažu svoju tugu i zbunjenost zbog razdvajanja onih kojima su bezuslovno verovali. Zato, Džuli Lin- Evans, u knjizi „Razvod, a šta sa decom”, upozorava da decu koja proživljavaju proces razaranja doma, moramo shvatiti podjednako ozbiljno kao da im je jedan roditelj upravo preminuo. Deci je potreban i različit pristup, zavisno od toga da li se razvod dogodio u uzrastu bebe ili adolescenta.
Kada se roditelji razdvoje još dok je beba u majčinoj utrobi ili je sasvim mala, zajedničko iskustvo roditeljstva u kome dete raste – izostaje. Međutim, vrlo je važno da se zajednička saradnja na odgoju deteta uspostavi, jer su iskustva pokazala da su ona srećnija, uspešnija i odgovornija u odnosu na mališane koji su odrastali daleko od očevog uticaja. Ako otac, iz nekog razloga, ne može da se uključi, treba podstaći njegove roditelje da učestvuju u životu deteta. Na ovaj način dete dobija više uzora, a dobija i priliku da se upozna sa porodičnim korenima po očevoj liniji. Majke bi trebalo, koliko god da su ljute što su ostavljene za vreme trudnoće, da dopuste deci bliskost sa očevom porodicom, iz jednostavnog razloga što im je polovina genetskog nasleđa njegova.
Kao što bebe u stomaku pate zbog patnji majke, tako i vrlo malo dete shvata znake koji pokazuju da nešto nije u redu. Umesto da oseti da je bezbedno uz svoje roditelje, jednogodišnjak, ili nešto starije dete, u svim tim trzavicama koje vuče razvod, ili drama jednog roditelja, naučiće nešto potpuno suprotno. Negativna životna lekcija iz najranijeg detinjstva, suštinski će uticati na osećanje samog sebe koje se razvija. Umesto da razvije jedan snažan i dobar ego, postaće veoma ranjiv.
Kada su deca veoma mala terapija im ne može baš mnogo pomoći, ako se ne uključi šira porodica. Do pete godine ona malo toga mogu da shvate osim da su neprimećena i ostavljena, jer se njihove ličnosti tek formiraju. U to doba potrebni su im i roditelji i bliski rođaci sa bezrezervnom ljubavlju i sigurnošću. Jer, samo kada ima takvo sklonište, dete ima mogućnost da ispuni razvojne zadatke svog uzrasta, smatra Džuli Lin- Evans.
Deca između 5. i 10. godine
Za razliku od ovog uzrasta, deca između pete i desete godine veoma brzo uče i veoma brzo se razvijaju. Kada se njihov dotadašnji intimni svet raspadne mogu da upadnu u teško prihvatljivo ponašanje. Dečaci, posebno, prednjače praveći sve moguće probleme u školi i u svojoj novoj porodici. Kada njihov svet ostane bez korena i kada se izvor autoriteta izmesti, deca mogu da reaguju krajnje neprijatno i nekontrolisano. Oni su spremni da udare, da slažu i ukradu. Pad koncentracije je takođe upečatljiv, pa se stiče utisak kao da postoje neke smetnje u učenju. Nedostatak pažnje ili hiperaktivnost su glavne odlike, pa ako se ne utvrde pravi razlozi ovakvog ponašanja, dete u razredu može dobiti etiketu koju apsolutno ne zaslužuje. Ova deca ne upadaju u depresiju i očajanje, već su „visoko u oblacima” i jure u kovitlacu besmislenih aktivnosti. Sa njima je teško izaći na kraj, teško ih je podučavati, pa je ih je potrebno spustiti na zemlju, smiriti i srediti, što oni najmanje žele. Jer, magično razmišljanje, zastrašujući katastrofični scenariji i pokušaji da pobegnu iz surove stvarnosti su tri logična mehanizma koje deca od pet do deset godina koriste da bi preživela, jer nisu u stanju da prihvate ono što se događa u porodici koja se razdvaja. Ako se sa ovom decom ne krene pravilno da postupa na vreme, u burnim adolescentnim godinama mogu da prave gomilu nevolja.
Deca između 10 i 13 godina
Deci između deset i trinaest godina ništa ne može da promakne. Oni su prilično upućeni u realnost i strukturu porodice, pa ako su roditelji nesrećni, oni to vide, a ako se sprema raskid oni to osećaju. U ovim godinama posebno su osetljive devojčice, koje prate svaki trag kada primete da nešto među roditeljima nije u redu. Počinju da prisluškuju telefonske razgovore kroz poluotvorena vrata ili na drugoj telefonskoj vezi, čitaju poruke na mobilnom telefonu i na računaru i pažljivo prate razgovore. Neki roditelji, istina, znaju da im deca ne dozvoljavaju bilo kakvu privatnost, dok su neki potpuno nesvesni da svaki njihov pokret prati budno dečije oko.
Sva deca starija od deset godina, čija je porodica u procesu rastavljanja imaju oštru moć zapažanja, tvrdi na osnovu višegodišnjeg stručnog iskustva Džuli Lin- Evans. Dešavanja u porodici ne negiraju deca, već roditelji koji, u zabludi da će ih na taj način zaštititi, govore neodređeno, najčešće poluistine, što još više doprinosi zbunjenosti i zbrci u i onako teškoj situaciji. Odbrambeni mehanizam kod dece u ovom uzrastu često je razboljevanje. Po mišljenju psihoterapeuta bolest je korisna strategija da se skrene pažnja sa gorućeg problema, razvoda. Ovome su naročito skloni dečaci koji, recimo, govore o nesnosnim bolovima u stomaku. Adolescenti i tinejdžeri često izgledaju kao da ih nije briga što im se porodični život razbija u paramparčad. Pošto su njihova osećanja duboko sakrivena, izlaz iz tog unutrašnjeg košmara i atmesfere u kući za njih su izlasci sa prijateljima i druženja. Iskustvo, međutim, pokazuje da oni što više spolja izgledaju da ih nije briga, toliko više u sebi pate i više im treba pomoći da izraze osećanja. Sa nesrećnim i poljuljanim adolescentom i tinejdžerom veoma je teško uspostaviti dijalog. Čak se može desiti da burno reaguju kada neko pokuša da ih uteši i zato, u takvim situacijama, treba im verovati i pokazati razumevanje, jer oni sami pronalaze način da izraze bol i patnju.
Neki pišu poeziju, tekstove u kojima najbolje iskazuju pravu prirodu svog bola. Neki beže u društvo prijatelja i možda previše piju i provode vreme na ulici. Ipak, najviše vole da provode vreme sa ljudima koji malo pitaju, a deluju kao da sve razumeju.
Za tinejdžere kao i za decu svih drugih uzrasta, razvod je i vreme i način da odrasli budu mudri i pokažu da su tu, ali da se ne nameću. Babe, dede, ostala rodbina i prijatelji treba da im zaokupe pažnju korisnim i zanimljivim stvarima. Poziv na izložbu, u pozorište, ručak u zanimljivom ambijentu ili restoranu po njihovom izboru, doprineće da se oni na trenutak otrgnu od svog košmara u koje su ih uveli roditelji. Osim toga, stav roditelja je, takođe, vrlo bitan. Ukoliko odrasli ostanu prisebni i odgovorni, deca neće mnogo zastraniti, niti će se ponašati gore od svojih vršnjaka.
Komentari (0)