Sličnog stava je i 33-godišnja Ivana Đuričić. Ova Valjevka ima malo dete koje nikad nije udarila, kao ni njen suprug.
– Nekako ne mogu… Načelno, ne smatram da decu treba vaspitavati batinama – kaže Ivana za BBC News na srpskom.
Iako taj načelni stav dele mnogi, ipak, većina roditelja u Srbiji koristila je neki oblik fizičke agresije kao način disciplinovanja deteta barem jednom tokom detetovog života – njih 63 odsto, pokazalo je najnovije istraživanje Unicefa.
Foto: Freepik
Većina roditelja je prvi put tukla dete kada je ono imalo između dve i tri godine – njih 47 odsto, pokazuje istraživanje koje je rađeno sa Institutom za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Ilija, Ivanin i Vladimirov sin, ima tek 15 meseci, ali ga verovatno neće udariti ni u bliskoj budućnosti, kako kaže njegova majka.
– Još je mali i nije dobio batine, bar ne prave. Pošto pljeskanje po peleni kod njega izaziva grohotni smeh, pretpostavljam da se ne može nazvati batinama – kaže Ivana, profesorka engleskog jezika.
Sprovedene ankete o nasilnim metodama disciplinovanja pokazuju da su te metode široko rasprostranjene u svim sredinama i u porodicama različitog porekla.
Arhaičnu tezu da je batina iz raja izašla ne podržava ni tehničar Marko*, ali ostavlja mogućnost izuzetaka.
– Zveknem po guzi kada su situacije, recimo, opasne po život deteta… Mada, i tada me duša boli. Od mene dobije čvrgu kad je bezobrazan i nesnosan, to je najekstremnije – kaže ovaj 40-godišnji otac, čije dete ima pet godina.
I po nalazima ankete su slični rezultati – kada su roditelji fizički agresivni, oni obično udaraju dete rukom po zadnjici kao oblik telesnog kažnjavanja.
Roditelji koji ponekad koriste nasilne metode nisu želeli da im BBC objavi identitet, pa su imena promenjena.
Niko neće osuditi i staviti na stub srama roditelja, ako se desi da vikne na dete ili ga udari po guzi, ističe Vesna Dejanović, koordinatorka Unicefa za programe zaštite dece.
– Opasnost je, međutim, da to eskalira i da kao roditelj ne obratite pažnju i to počnete da radite često. To jako brzo prelazi u normalno uobičajeno ponašanje i onda iz vaše kuće izađe dete koje je naučeno da kad je neki konflikt ili nešto nije u redu da se to rešava nasiljem – ističe Dejanovićeva za BBC na srpskom.
Ko (ne) bije decu u Srbiji?
Majke ili ženski staratelji češće priznaju da fizički kažnjavaju decu, ali one takođe više od očeva učestvuju u razvojno-podsticajnim aktivnostima, pokazuje istraživanje.
Međutim, majke imaju značajno manje pozitivan stav prema batinama i veruju da telesno kažnjavanje nema pozitivnih ishoda, dok su očevi veće pristalice ovakvih disciplinskih metoda.
– Kada je reč o karateristikama ličnosti, pokazuje se da roditelji koji su tolerantni, prijateljski nastrojeni, radoznali, ljubopitljivi, poštuju pravila i psihološki su stabilni, imaju negativniji stav prema telesnom kažanjavanju dece, ređe ga koriste, ređe zanemaruju decu i ređe su psihološki nasilni prema njima – navodi Oliver Tošković, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Foto: Freepik
– I naravno, roditelji koji su u svom detinjstvu češće telesno kažnjavani ili je često u njihovom vaspitavanju bilo psihološkog nasilja – vrištanja, vređanja, psovanja – skloniji su da u vaspitavanju dece primenjuju te iste metode – opisuje psiholog, jedan od autora ovog istraživanja.
Različiti oblici fizičkog kažnjavanja dece
- 36% udaranje rukom po zadnjici;
- 18% udarac otvorenom šakom po šaci, ruci ili nozi;
- 10% ih je udarilo šamar detetu po licu ili glavi ili ušima;
- 7% roditelja je uštinulo dete;
- 7% je vuklo lice, glavu ili uši deteta;
- 6% koristio tvrde predmete (poput kaiša, četke i štapa) za udaranje deteta.
Izvor: Unicefovo Istraživanje primene vaspitne discipline nad decom u porodici u Srbiji
Jelena* iz Borče nije dobijala batine, ali jeste bilo nekoliko povlačenja za uvo ili je „tata par puta rukom po dupetu udario, što ne smatra batinama nego vaspitnom merom”.
– I podržavam je ukoliko ne može drugačije da se dopre do detetove pažnje, ali sam prvenstveno za razgovor i dogovor, što nekad nije moguće – kaže Jelena, majka trogodišnjeg dečaka.
Ona pravi razliku između situacije kad roditelj udari dete ili ga istuče.
– Šljaga po guzi i odrati dete kaišem nikako ne može da se poredi. Udarila po guzi jesam… Kad mu lepo kažem tri puta, još dva se proderem, a on opet uradi po svom i rizikuje povredu – navodi ona.
Manje od dva procenta roditelja, prema istraživanju, navodi veoma teške (ekstremne) oblike fizičkog nasilja prema deci. Pod tim se podrazumeva:
- udaranje deteta iznova i iznova iz sve snage;
- hvatanje deteta za vrat i davljenje;
- namerno izazivanje opekotina kod deteta;
- pretnja detetu nožem ili pištoljem.
Kako razlikovati telesno kažnjavanje i nasilje?
– Pod fizičkim nasiljem se podrazumeva upotreba fizičke sile koja može da dovede do povrede zdravlja, opstanka, razvoja ili dostojanstva deteta. Kada roditelji kažnjavaju dete tako da ga udare, oni primenjuju telesno kažnjavanje koje se određuje kao primena fizičke sile, da bi se naneo bol ili izazvala nelagoda sa ciljem disciplinovanja, ispravljanja ili kontrolisanja neželjenog ponašanja – navodi Tošković u pisanom odgovoru za BBC.
On dodaje da je granica ta dva pojma i u teoriji maglovita, a u praksi pogotovu. Problem je i što se jako retko dešava da neko dete tokom odrastanja primi samo jedan udarac, već se češće to ponovi i preraste u batine.
– Telesno kažnjavanje često bude posledica besa ili frustracije roditelja, pa zapravo i nije vaspitni postupak, odnosno primarni cilj mu nije da ukaže detetu na nešto već da roditelj izbaci bes iz sebe. Ovakve situacije deca lako prepoznaju i doživljavaju ih kao nepravdu, kao prekomernu upotrebu sile – ističe Tošković.
Foto: Freepik
Marinko* ima 44 godine i grafički je dizajner. Ima dva sina od tri i četiri godine i kaže da ih je udario nekoliko puta u ekstremnim situacijama, ali da se svaki put pokajao.
– Mislim, hiljadu puta je potvrđeno da je agresija prema detetu lenjost ili nesposobnost roditelja. Uz to, em ne radi dugoročno, em veliku štetu pravi – kaže on za BBC.
Ljudi koji su doživeli neki oblik nasilja, psihičkog zlostavljanja ili zanemarivanja u detinjstvu imaju statistički značajno veće šanse da imaju probleme s mentalnim zdravljem, da odustanu od obrazovanja, da razviju loše partnerske odnose, kao i da sami postanu nasilnici, rezultati su studije o negativnim iskustvima u detinjstvu koju je predstavio Unicef maja 2019.
Nova studija naglašava činjenicu da nasilje nad decom rezultuje značajnim troškovima za društvo.
Jedan od ključnih nalaza je da se najteži oblici nasilja nad decom dešavaju kod kuće.
Kako pomoći roditeljima?
Istraživanje je pokazalo i da gotovo svi roditelji koriste nenasilne metode u svakodnevnom vaspitanju i da velika većina redovno objašnjava detetu zašto je nešto pogrešno. Dva najčešća razloga, pak, za udaranje deteta su: dete je bilo neposlušno (22 odsto) i dete je bilo u opasnoj situaciji (23 odsto).
Roditelj mora bolje razumeti razvojne faze deteta, kaže Vesna Dejanović, koordinatorka programa zaštite dece Unicefa.
– Dete od dve godine ne može da razume koncept opasnosti i roditelj treba da uradi sve da minimizuje situaciju u kojoj bi se dete našlo u opasnosti – objašnjava Dejanovićeva za BBC na srpskom.
Na primer, roditelj će zaštititi štekere u kući ako ima malo dete, ali niko, ističe ona, ne očekuje da dete živi pod staklenim zvonom.
– Naravno da će biti situacija van vaše kontrole, da će potrčati ili uraditi nešto što nije bezbedno, ali ni tad nije rešenje da udarite ili tučete dete. Suština je u tome da ga prvo sklonite od opasnosti, da se smirite i vi i dete, kako se to kaže „da izbrojite do deset”, jer neretko neko udari dete u strahu ili zbog osećaja nemoći, a to ne pomaže – opisuje Vesna Dejanović. Tek tad roditelji mogu objasniti šta i kako, ali treba znati da verovatno prvo objašnjenje neće biti usvojeno odmah.
– Važno je da su strpljivi i dosledni, a to je sve deo vaspitanja – dodaje.
Drugi razlog koji roditelji male dece navode kao razlog za telesnu kaznu je neposlušnost. Da bi roditelji bolje razumeli šta neposlušnost stvarno jeste, prvo treba da razumeju šta su uobičajena i očekivana ponašanja na tako ranom uzrastu, navodi Dejanovićeva.
– U ranom uzrastu su potpuno očekivani, na primer napadi besa, to smo svi kao roditelji prošli, da dete vrišti i nešto zahteva nasred ulice, u prodavnici, to je normalna razvojna faza i to sva deca pokušaju. Nije ni tad rešenje da vičete na dete ili da ga udarite, jer to može dodatno da pojača takvo ponašanje, odnosno njegov bes i otpor u nastojanju da dobije ono što je htelo – ističe ona.
Foto: Freepik
Ako dete i prestane tog trenutka zato što ga je roditelj udario, vrlo je verovatno da će se to ponoviti, kaže Vesna Dejanović.
– I to je zato što psihološka ili telesna kazna ostavljaju bol, a ne mogućnost da nauče zašto takvo ponašanje nije prihvatljivo.
U takvim situacijama roditeljima savetuje ili da potpuno ignorišu takvo ponašanje ili da mirnim ali odlučnim glasom kažu: „Sada je bilo dosta”. I da takav pristup primenjuju strpljivo i dosledno.
– Tek kada se dete smirilo, možete s njim da razgovarate na način koji je primeren uzrastu. Ni odrasle osobe u afektu ne čuju, do njih tad reči ne dopiru – upozorava koordinatorka Unicefa.
Važno je, smatra i psoholog Tošković, da institucije države podrže roditelje, da postoje savetovališta ili mesta gde će moći da podele iskustva. Edukaciju posebno ističe kao bitnu.
– Ako roditelji prepoznaju i postanu svesni da često udare dete iz nemoći, jer nisu znali šta drugo da urade, da mogu da odu u savetovalište ili pozovu i dobiju neke smernice – zaključuje Oliver Tošković.
Kako postaviti granice?
Zagovornici telesnog kažnjavanja dece tvrde da „ćemo bez batina podići generacije razmažene dece, koja nemaju granice”.
– To je zamena teza. Svako vaspitanje podrazumeva postavljanje granica i detetu su one potrebne da bi se osećalo sigurno i znalo šta i kad je prihvatljivo, pitanje je samo kako to radimo – ističe Vesna Dejanović.
Nekada su roditelji nemirnu decu slali u ćošak. To je srodno onome što se danas naziva „tajmaut” – kada roditelj želi da prekine neko neprihvatljivo ponašanje deteta tako što će ga smiriti na nekom za njega bezbednom mestu, na primer u sobi.
– To nikako, naravno, ne znači da dete treba da bude nekoliko sati izolovano i potpuno zatvoreno. Kazna i ograničenja su legitimna vaspitna metoda, ali je pitanje njihove težine i primerenosti – navodi ona.
Istovremeno sve teorije i istraživanja kažu da je nagrada uvek bolja i da dugoročno ostavlja bolje efekte.
– To nije lako i roditelj nije „savršena mašina”, ali važno je da kao odrasle i odgovorne jedinke imamo svest o svemu tome – ističe.
Foto: Freepik
Dejanovićeva takođe odgovara na argument „i mene su tukli, pa šta mi fali”.
– Ne postoji nijedno istraživanje, govorimo o dokazima, koje potvrđuje da je to što su nekog tukli bilo dobro za njega. Lično dodajem da oni ne znaju koliko bi bili bolji da to iskustvo nisu imali – navodi koordinatorka Unicefa.
Da li je moguće vaspitavati dete da ne izazovete emocionalni bol kod njega?
Lakše se vidi telesno, ali i psihološko kažnjavanje može biti jako bolno, smatraju stručnjaci.
– Reči mogu da povrede – istaknuto je u tekstu.
Isto tako i prekid komunikacije s detetom, „iako suptilno, to može biti stresno”.
– Važno je u svemu naći meru – navodi Vesna Dejanović.
Neki autori ističu da psihološka agresija može čak da bude štetnija po dete od fizičke.
– Brine visok nivo psihološkog nasilja u vaspitavanju, koje je često prisutno i u javnosti, medijima i na žalost društveno-političkoj (ne)kulturi. Čini mi se da kao društvo nismo ni svesni zastupljenosti ove vrste nasilja – ističe Oliver Tošković.
Možemo li očekivati društvo bez batina?
Teško.
Nije realno očekivati da će nasilje tek tako nestati, ali „naš je cilj nulta tolerancija na nasilje”, ističe Dejanovićeva, koja ima višedecenijsko iskustvo u oblasti socijalne zaštite.
– To znači ga ga nećemo tolerisati i učinićemo sve da ga smanjimo. Da ne normalizujemo takvo ponašanje, poruka je da nije u redu nasilje ni u javnom prostoru, ni u porodici – kaže Vesna Dejanović za BBC.
Prva zemlja koja je u potpunosti zabranila primenu telesnog kažnjavanja bila je Švedska 1979. godine.
– U Srbiji je zabranjeno nasilje nad decom u školama u svim ustanovama, a nije u porodici, zar to nije apsurdno? – pita se ona.
.jpg)
Foto: Freepik
U više navrata je najavljivano donošenje zakona o pravima deteta, ali je taj dokument i dalje u fazi nacrta. U Nacrtu u članu 28. piše da je primena telesnog kažnjavanja dece zabranjena.
– Telesno kažnjavanje deteta je fizičko, okrutno ili ponižavajuće postupanje prema detetu u cilju njegovog kažnjavanja – navodi se u tom članu.
– Zabrana se odnosi se na roditelje, staratelje i sva druga lica koja se o detetu staraju ili dolaze u kontakt sa detetom – dodaje se.
Ovo je globalni fenomen, koji nije specifičan za Srbiju, dodaje. Zato je važno da se na tome radi i kroz prevenciju i pravne norme. Moguće je, kaže Vesna Dejanović, da se izađe iz matrice „mene su tukli kad sam bila mala i ja bijem dete”, ali to zahteva veći napor.
Optimizam zasniva na podacima.
U poređenju sa istraživanjima ranijih godina, procenat roditelja koji tako vaspitavaju decu u Srbiji smanjuje s godinama – 2005. bio je 73 odsto, a 2019. godine – 45 odsto.
Izvor: BBC News na srpskom
Komentari (0)