Famozni 1. septembar. Veeeć?
Danas je u našoj kući dan D. Zverčica kreće u školu! Svi smo mobilni i usplahireni, Ja pogotovo. Malo mi kamen u stomaku, malo se sećam svog školovanja, malo se nerviram jer je zjalava i kako će zaboga da se snađe. Onda nastupi zen momenat (valjda anksiolitik odradi svoje) pa je pogledam. Velika je devojčica, svašta zna.
Onda pogledam onu torbu sa jednorogom, pa majkumu veća je od nje. Kako će ona to na treći sprat? Ništa, odneću ja i čekaću je ispred učionice. Dobro. Ponovo crv: a šta ako to niko ne radi, šta ako to nije dozvoljeno? Pa dobro šta ti je, nećeš da bude dilava, iskuliraj malo, nije ni prva ni poslednja koja kreće u školu.
Da, nije. Ponovo zen momenat. Ništa, hajde nešto da radiš, lakše će ti biti, ej imaš posla. Krećem, ide teško ali ide i onda je čujem: “Mamaaaa, vidi meeee”. Obukla je neku majičicu koja je nekako ostala od spremanja stvari, provukla se ta majica samo da mi napakosti, a do pupka joj je.
Sećam se kad smo je kupili, dve godine je nije nosila jer sam omašila veličinu i to dobrano, a slatka je bila jaaaako. Jedno sećanje vuče drugo i treće, vuče ih do prvih suza.
.jpg)
Veliki dan za malu decu
Sećam se kad smo došli kući, matori je vozio 20 na sat, na starom renou pet ogromna nalepnica “beba u autu”, valjda su nas zato pažljivo obilazili. Moja mama je uzela i odmah se zaljubila u nju (ne znate moju mamu, ona je prilično teška na emocije).
Sećam se, prva Nova godina, Zverčica dva meseca. Sećam se i kad je progutala dugme pa smo dan proveli u bolnici i još tri dana pretraživali sadržaj pelene. Sećam se kad je prvi put probala krompir, ooo, kako joj se nije svideo. Sećam se prvog letovanja i oduševljenja jer vidi “eeeejikiii baen”.
Sećam se i kad je prvi put pala sa kreveta. Kad je krenula u vrtić sva oduševljena. Sećam se i njene dečije tuge kad smo joj rekli da je deda umro. Sećam se i kad su je drugari iz vrtića istukli. Sećam se.
Evo patetišem sada ali shvatite me, prvi septembar, 2015. je veliki dan u našoj kući. Zverčica kreće u školu!
Komentari (0)