Endru takođe nije pričao. Iako sam mogla da razumem pojedine reči, njegova komunukacija bila je ograničena na gestikulaciju i prostu vokalizaciju. Težila sam da budem savršena mama, a istina je da sam bila prestrašena i više nego frustrirana.
Jednog dana sam odlučila da ga posmatram kako se igra. Primetila sam da mu smetaju jarke boje, da mu povređuju oči, a da je muzika oštra za njegove uši. Odeća ga je žuljala, a cipele su mu stezale noge. Kako je vreme prolazilo, sve više sam posmatrala drugu decu roditelja iz naše grupe podrške. Jedno je bilo talentovano za muziku, svojim malim rukama sofisticirano je udaralo u ritmu po improvizovanim bubnjevima od kuhinjskog posuđa.
.jpg)
Njegovi roditelji su rekli da ponekad ‘svira’ i klavir. Jedan drugi dečak nosio je kapu napravljenu od papira i ‘vozio’ je plastični avion iznad glave. Trčkarao je po prostoriji mašući rukama imitirajajući letenje. Njegovi roditelji su rekli da je njegov deda bio pilot. Moj sin je nosio plašt.
Kod kuće, Endru je i mene crtao u svom imaginarnom svetu koji je bio ispunjen likovima superheroja. Bila sam tamo uz dinosaurusa Reksa, starog plišanog medveda čija je ruka imala posebnu moć i crveni vagon koji je mogao da se odupre gravitaciji. Obožavala sam što sam deo njegovog univerzuma, svetionik i sigurnost u nepredvidivom svetu. To me je činilo korisnom i malo ponosnom.
Iako ja nisam nosila plašt, bila sam jedan od Endruovih superheroja. Ali kada je moj suprug jedan dan doneo kući kokošku, naš život se promenio iz korena.
Tog dana Endru je ostvario svoju prvu pravu konverzaciju, ali ne sa mnom. Razgovarao je sa malom šarenom kokoškom… “Ona je moj novi prijatelj”, rekao mi je. “Ona poznaje moje srce”.
To je bio prvi put da mi se obratio jezikom koji sam mogla da razumem. Kada je razgovarao sa kokoškom nizao je reči koje su otkrivale njegove nade i snove i sve one strahove koji nisu imali ime. Nosio ju je svuda zakopčanu u svojoj jakni. Kada ju je uneo prvi put u kuću znala sam da sam dobila zamenu.
“Ptičica je uplašena“, rekao mi je jedan dan dok ju je mazio. “Kako to misliš“, pitala sam. “Boji se škole. Druga deca neće razumeti.” To je bio moj momenat. Momenat kada je Endruu bio potreban čovek. Rekla sam mu da postoji milion načina da se živi na ovom svetu, a da je njegovo sigurno mesto sa živinom. Neka deca se razumeju sa drugom decom i igraju se sa lakoćom, dok se duga bolje razumeju sa životinjama. Ali nijedan od tih načina nije ispravan, samo su drugačiji.
.jpg)
Osećanja mogu da se iskazuju i govorom tela. Moramo da ‘slušamo’ svim čulima. Kada govor našeg deteta čujemo srcem, tada znamo da smo dobri slušaoci.” Od tada je prošlo dvanaest godina i moj sin i dalje više priča sa kokoškama nego sa mnom. Ja ponekad ne razumem ‘priče’ koje on lako deli sa svojim pernatim prijateljima, ali sada i razumem njegov govor tela.
Zbog toga što ga sada odlično razumem, sposobna sam da ga volim baš takvog kakav jeste i nije mi potreban plašt. Kristin Džarvis Adams je majka i autor knjige “Kokoška koji nas je spasila: Neverovatna priča o Endruu i Neustrašivoj”
Komentari (0)