Pisanje puškica, prepričavanje lektira i isuviše zaštitnički stav prema nastavnicima, samo su neke od stvari koje mame i tate čine umesto dece kako bi im pomogli, dok zapravo postižu suprotno.
– Prvacima zadam da ispišu dva reda, a onda primetim da su neki u stvari samo podebljavali tanke linije koje su im drugi pisali. Deca odmah priznaju da su im mame pomagale, a te iste mame me ubeđuju da nisu! Onda ja kažem deci da je bolje da sami ispišu i dva slova nego da im drugi ispune dva reda. Roditelji im “pomažu” čak i da prepisuju, sve se to dosta promenilo – ističe Mica Baštovanović, učiteljica u najvećoj osnovnoj školi u Srbiji “Nikola Tesla” u Vinči.
Dešava se i da roditelji čitaju lektire koje potom prepričaju deci ili im sami nalaze skraćenu ili ekranizovanu verziju.
– Učenicima uvek pokušavam da objasnim da suština umetničkog dela nije u tome šta je predstavljeno već kako. Ne čitajući delo oni ostaju uskraćeni za neponovljiv estetski momenat koji oplemenjuje dušu, a o bogatstvu rečnika da i ne govorimo. Što se tiče domaćih zadataka, tu takođe ima obmane u vidu intervencije roditelja, što se vidi na pismenom zadatku koji je udaljen od domaćeg zadatka kao Dostojevski od nekog trećerazrednog pisca – priča nastavnica srpskog jezika u OŠ “Branko Ćopić” u Beogradu Milica Bijelić.
Photo by pan xiaozhen on Unsplash
Učiteljica u novobeogradskoj OŠ “Ratko Mitrović” Tatjana Krsmanović smatra da šta god da roditelji urade umesto dece, oni njemu šalju indirektnu poruku da je dete nesposobno da to samo uradi i time prave veliku štetu.
– Koliko čujem kod kolega, to se tek kasnije oseti jer već u petom razredu deca dobiju 11 predmeta kod isto toliko nastavnika i onda se teže snalaze. Dešava se i da roditelji crtaju umesto njih kako bi zadata ilustracija izgledala savršeno, onda se trudim da deci objasnim da je bitnije da oni to urade najbolje moguće – objašnjava učiteljica Krsmanović.
– Deca čak odmah priznaju da su im mame pomagale oko domaćeg zadatka, a onda te iste mame me ubeđuju da nisu ništa uradile – kaže Mica Baštovanović, učiteljica
Školski psiholog Marina Bunčić ističe da bi roditelji od prvog razreda trebalo da budu upućeni u školovanje svog deteta, da prate da li ono izvršava svoje obaveze, da li radi domaće zadatke, donosi pribor, prati nastavu, piše na času i prati instrukcije nastavnika.
– To ne znači da roditelj treba da piše domaće zadatke i popunjava radne sveske, čita lekcije i podvlači gradivo. To dete treba samostalno da radi jer na taj način efikasnije uči i razvija svoje strategije učenja, kako kasnije ne bi bilo neuspešno. Ukoliko procene da dete ulaže previše napora, a nema rezultata, važno je da razgovaraju sa nastavnicima o tome da li ono uspeva u tome – priča psiholog Bunčić.
Prema njenim rečima, najveća greška je ukoliko mame i tate ne vrednuju dovoljno školu i učenje.
– Roditelji bi trebalo da podrže ono što nastavnici zahtevaju jer i jedni i drugi žele da deca imaju što više znanja, budu vredna, kreativna i obrazovana. Umesto toga, oni su često dve sukobljene strane i jedni druge pozivaju na odgovornost. Roditelji treba dobro da promisle, kao i nastavnici, šta rade i govore i da li razvijaju negativan odnos deteta prema školi – ističe Marina Bunčić.
Photo by Green Chameleon on Unsplash
Kada privatni časovi odmažu
Ukoliko dete ima nezadovoljavajuću ocenu ili da bi zadržalo postojeći uspeh, roditelji ponekad plaćaju privatne nastavnike.
– Na taj način je dete dodatno opterećeno časovima kod kuće i često se ne trudi da uči u školi i na nastavi. Međutim, problem je i način na koji mnogi nastavnici predaju i obim gradiva koji traže od dece i kako ocenjuju, pa se mnoga deca ne snalaze i uče uz roditelje kod kuće, odnosno roditelji pomažu u dobijanju boljih ocena, a ne u poboljšanju kvaliteta znanja – priča školski psiholog Marina Bunčić.
Roditelji ne razgovaraju s decom
Učiteljica Krsmanović ističe da možda još veću štetu roditelji nanose deci time što nedovoljno razgovaraju s njima.
– Dešava se da deca godinama idu kod bake i deke na selo a da ne znaju kako se ono zove, iz čega se zaključuje da oni jako malo razgovaraju s roditeljima. Ili, recimo, oni ne znaju šta znače reči “podvožnjak”, “nadvožnjak”, “trolejbus” i “tramvaj”, a u pitanju su deca s Novog Beograda, koja žive okružena tramvajskim stanicama – priča učiteljica.
Problem je i u sistemu
Na dan kada dete ima više provera znanja, roditelji decu “štite” tako što im tog dana dozvole da ostanu kod kuće.
– Dešava se u nekim gimnazijama da đaci imaju oko 120 opravdanih časova, što znači da skoro mesec dana nisu bili u školi. I pored toga, polovina njih ima odličan uspeh. Tu se već postavlja pitanje gde su deca učila, odnosno da li je sistem dobar ako oni imaju potrebu da umesto u školi uče kod kuće sa privatnim profesorima – ističe Bunčić.
Autor: Milica Rašić
Izvor: www.blic.rs
