Deca sa bolestima odraslih

Prema podacima školskih lekara, u Srbiji je drastično povećan broj đaka koji pate od gojaznosti i s njom povezanom šećernom bolešću, imaju povišen krvni pritisak i različite hormonske poremećaje koji povećavaju rizik od buduće neplodnosti.

Sve je više alergija, autoimunih bolesti, deformiteta izazvanih nepravilnim držanjem, pa i psihoza kao posledice lošeg prilagođavanja na stresne situacije. Deca su izolovana iz društva i često imaju nerealnu sliku stvarnosti koju serviraju mediji i socijalne mreže. Većina ovih smetnji se inače može očekivati tek kod ljudi sa šezdeset i više godina, ističu lekari.

– Današnje generacije osnovaca i srednjoškolaca većinu vremena provode sami, sedeći u zatvorenom prostoru, ispred kompjutera ili uz mobilni telefon preko kojeg komuniciraju sa vršnjacima i članovima porodice. Nemaju ustaljene obroke i njihova se ishrana uglavnom sastoji od raznih pekarskih proizvoda, slatkiša i grickalica. Posledice se, na žalost, odmah primete, već kod dece od prvog do četvrtog razreda osnovne škole. Višak kilograma i loše držanje, uz nošenje preteških školskih torbi i nedovoljno fizičke aktivnosti, dovode do slabosti lokomotornog sistema (mišića i kostiju) i deformiteta kičme. Primećujemo povećan broj učenika sa ravnim stopalima, skoliozom i kifozom – navodi dr Gordana Stanković, pedijatar u odeljenju za decu školskog uzrasta beogradskog doma zdravlja „Zvezdara”.

Deca kod koje je utvrđena gojaznost često imaju i insulinsku rezistenciju, povećan holesterol i krvni pritisak, čak i oboljenja krvnih sudova i srca – što se nikako ne bi očekivalo u tom uzrastu – kao i poremećaj rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Dramatično je povećan procenat tinejdžerki sa bolesnom štitnom žlezdom i sa sindromom policističnih jajnika.

– Naravno da o ovome razgovaramo sa roditeljima, upoznajemo ih sa rizicima nepravilne ishrane njihove dece, savetujemo i, po potrebi, šaljemo dalje kod specijalista i dijetetičara. Na žalost, nije retkost da roditelji sve lepo saslušaju, a onda puste da stvari idu po starom, dok dete ozbiljno ne oboli. Jednom sam, tako, na ulici srela dečaka, pacijenta sa izraženom gojaznošću, kako jede čips iz ogromne kese i zaliva ga zaslađenim pićem iz konzerve, a otac pored njega me vidi, pa kaže sinu: „Gle, evo doktorke, sad će da me grdi što je nisam poslušao da ti dajem samo zdravu hranu!”. Ili, u samousluzi vidim majku učenice sa istim problemom, dan ranije smo se dogovorile kakva je dijeta potrebna devojčici, a u kolicima koja gura sve same grickalice, gazirani napici, slatkiši. Suština nije da ja nekoga „grdim”, nego da se porodica suoči sa problemom i, kad već dobije savet šta da čini, nešto i preduzme – ističe doktorka Stanković.

Deci je teško da promene loše navike pored ostalog i zato što su ih preuzeli od roditelja. Ako vide da mama i tata za doručak uzimaju burek, za ručak picu, a za večeru hamburger i pržene krompiriće (u međuvremenu su, uz televizor, slistili tablu čokolade i popili litar soka), teško da će sami od sebe početi da jedu salate, kuvano povrće i meso dinstano na vodi. I nije u pitanju novac, jer zdrave namirnice su jevtinije od „brze” hrane i slatkiša, već nemar i nedisciplina, čak pogrešno uverenje da ugađajući deci omiljenom hranom pokazuju da ih vole.

– Ukoliko, iz određenih razloga, roditelji nisu u mogućnosti da deci pruže redovne, izbalansirane obroke, trebalo bi da im to omogući škola, ali više nema školskih kuhinja, niti prostora gde bi deca obedovala kuvanu hranu iz centralne kuhinje kao što je slučaj sa predškolskim ustanovama – primećuje naša sagovornica.

Škola bi mogla da pomogne u još nečemu, a to je da učenicima ponudi razne aktivnosti kroz koje bi se okupljali i družili umesto da sede ispred ekrana. Na žalost, nema više raznih sekcija (dramska, naučna, jezička, likovna…) niti besplatnih treninga. Škole iznajmljuju prostor da zarade još koji dinar za neophodne troškove, a deca koje žele da se u slobodno vreme bave sportom ili nekim drugim hobijem upućena su na klubove i radionice za koje se plaća, a nemaju svi roditelji ni para za to, niti vremena da ih vode.

– Iskreno, neki roditelji su jednostavno nezreli, nespremni da se suoče sa problemom koji smo zapazili kod deteta. Jedan moj pacijent je dobio ulcerozni kolitis, roditelji su upoznati sa terapijom. Majka posle nekog vremena kaže da u stolici deteta i dalje primećuje krv. Pitam je da li se pridržavaju propisanog načina ishrane, ona ćuti i odmahne glavom – ljuti se doktorka.

Za brigu o fizičkom i mentalnom zdravlju dece potrebno je združeno delovanje države, odnosno društva, kao i škole i roditelja, to jest porodice. I upornost. Na žalost, mali je procenat učenika koji do kraja školovanja uspešno reše zdravstveni problem koji je uočen u nižim razredima.

Kao pozitivan pomak u rešavanju ovih problema dr Stanković ističe besplatan program za lečenje gojazne dece u Specijalnoj bolnici za bolesti metabolizma „Čigota” na Zlatiboru koji se već pet godina sprovodi o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, a na inicijativu Društva pedijatara Srbije. U poslednjih godinu dana tamo je upućeno više od 800 dece, na predlog izabranog lekara, na osnovu overenog uputa komisije Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Uglavnom se šalju tamo za vreme letnjeg ili zimskog raspusta, na tri nedelje, ali i preko godine ukoliko zdravstveno stanje pacijenta tako nalaže.

Deca, sve manje sposobna da se suočavaju sa emotivnim problemima ili prevelikim očekivanjima, posežu za hranom kao utehom. Najpre za slatkišima. Onda se poremeti lučenje insulina, a to izaziva anksioznost i depresiju… i tako se krug zatvara. Kad se on prekine, pravilnom ishranom, fizičkim vežbama i uključivanjem deteta u grupne vršnjačke aktivnosti, nestaju i psihološki problemi, među kojima su nervoza, ponekad praćena problemima sa crevima, nesanica, apatija, anoreksija (kod devojčica), socijalne fobije i klasične psihoze – upozorava dr Gordana Stanković, pedijatar u odeljenju za decu školskog uzrasta beogradskog doma zdravlja „Zvezdara”.

– Svako, pa i najmanje nezadovoljstvo i uznemirenost današnju decu dovode u stres, a onda oni to „zatrpavaju” hranom bogatom šećerom, ugljenim hidratima i raznim pojačivačima ukusa, a od takve hrane se teško odvikava.

Mi smo prva generacija u istoriji koja jede sve kombinacije dodataka hrani, a posledice tek uviđamo. Takođe, pripadamo generacijama koje više ne znaju za tradicionalni porodični ručak, za obroke koji se jedu uvek u isto vreme i u kojima su zastupljene, po količinama i vrsti, sve neophodne hranljive materije.

Veliki je pritisak društvenih mreža i medija na današnju decu, primećuje dr Gordana Stanković, njima se svuda serviraju slike srećnih, uspešnih porodica i bezbrižnog, ugodnog života, i ukoliko njihova stvarnost nije takva, ako „ne kače” stalno slike na kojima su vedri, lepi i zadovoljni, onda se osećaju frustrirano. Kad bi shvatili da je normalno da im se dešavaju i ružne stvari, neuspesi, rastanci, da je u redu biti ponekad i tužan, nesrećan, zbunjen, ali da su tu porodica i prijatelji da ih podrže, ohrabre, pomognu, onda bi bilo i manje psihoza kod dece.