Da li ste se ikada zapitali zašto ste zavoleli baš tu osobu, a ne neku drugu, zgodniju, obrazovaniju, uspešniju? Šta vas je nateralo da nju odaberete, s obzirom na to da nam se putevi tokom života ukrste sa stotinama, pa i hiljadama ljudi? Da li je Kupidin umešao svoje prste ili je to bila čista slučajnost?
U potrazi za odgovorima na ova pitanja sociolozi pribegavaju matematičkim zakonima o statistici i verovatnoći i ističu da su veće šanse da osobu svog života upoznate ukoliko oboje živite u istom delu grada, zajedno pohađate kurs plesa i imate slična interesovanja. S druge strane, naučnici tumačenju ljubavi pristupaju sa čisto biološke tačke gledišta. Po njima, receptori u mozgu zaljubljene osobe popuštaju pred naletom niza hormonskih signala koji joj partner šalje, budi sva njena čula, kao i leptiriće u stomaku i otvaraju vrata njenog srca.
Ipak, psiholozi i psihoanalitičari smatraju da u ljubavi nema slučajnosti. Istina o tome zašto se zaljubljujemo ili volimo određenu osobu krije se u ponorima naše podsvesti. Tako je tvorac moderne psihoanalize Sigmund Frojd smatrao da “srećemo samo one osobe čija se jasna slika odavno krije negde duboko u našoj podsvesti”. Slično mišljenje je imao i Marsel Prust, slavni francuski književnik i autor romana “U potrazi za izgubljenim vremenom”. Čuvena je njegova rečenica: “Prvo nekoga zamislimo, pa ga tek onda sretnemo.” Sa tom teorijom se slažu i savremeni pobornici zakona privlačenja, koji tvrde da ćemo pravu ljubav sresti samo ukoliko prethodno stvorimo jasnu sliku o osobi za kojom tako dugo tragamo.
Mada se čini da je susret sa voljenim partnerom posledica niza nepredvidivih slučajnosti, svako od nas takvom susretu pristupa opterećen mnoštvom svesnih, ali i nesvesnih pogleda na život. Istina, tog trenutka doživljavamo veliki ljubavni šok koji francuski psihoterapeut Žan-Žorž Lemer naziva “nesvesnom kolizijom”, sudarom dve komplementarne neuroze. Partner nas neodoljivo privlači, jer nas podsvesno podseća na nas same. Upravo zato nam se voljena osoba, kada je napokon upoznamo, čini toliko poznatom. Uostalom, koliko puta ste od dvoje zaljubljenih čuli da kažu: “Kada smo se upoznali, odmah nam se činilo da smo se oduvek poznavali i tragali jedno za drugim!”
„Prototip svake ljubavne veze je slika deteta u majčinom zagrljaju”, smatra Žan-Žorž Lemer. Po njegovom mišljenju, svi se sa dubokom nostalgijom sećaju svoje prve, idealne ljubavi, one koju im je tako nesebično pružala majka. Baš zato mnoge žene, nesvesno žele da takvu ljubav ponovo dožive, da se u partnerovom zagrljaju opet osete apsolutno zaštićenima.
Ipak, ljubav je danas precenjena, tvrdi ovaj francuski psihoterapeut. Svi maštaju o savršenoj, idealnoj ljubavi i mnogi, mada toga nisu ni svesni, tragaju za partnerom koja najviše podseća na njih same.
– Tragamo zapravo za osobom, kakvom bismo sami želeli da budemo. Kod nje tražimo osobine koje nama nedostaju. Želimo da partner bude naš pozitivan odraz u ogledalu – objašnjava Lemer.
Setite se samo kako vam je prijateljica opisala čoveka sa kojim je odnedavno u vezi – “divan je, duhovit, maštovit, zgodan, siguran u sebe i uspešan. Poseduje sve osobine o kojima sam oduvek maštala. Njegova ljubav mi pomaže da vratim veru u sebe, jer ako me takav muškarac voli, mora da zaista nešto vredim.”
Po mišljenju francuskog psihoterapeuta, idealizacija je temelj svake ljubavi. Većina ljudi je u početnoj fazi veze spremna da potpuno zanemari realnost. Mnogi gube kontakt sa stvarnošću i uopšte ne primećuju partnerove mane. Nažalost, ima i onih koji nisu u stanju da se prepuste ljubavi, plaše se vezivanja i ne žele da izgube kontrolu nad sopstvenim osećanjima. One, jednostavno, ne mogu, ili ne znaju, kako da se oslobode teškog tereta porodičnog nasleđa ili životnog iskustva koje, nesvesno, unose u svaku novu vezu.
– U svaku ljubavnu vezu, pored partnera “ulaze” i njihovi roditelji, ali i još poneko – tvrdi Žan-Žorž Lemer. – Ljubavnu vezu nikada ne čine samo dve, već najmanje šest osoba, vi, vaš otac i majka, novi partner i njegovi roditelji, a možda i neki daleki predak, pa čak i prva ljubav iz osnovne škole!
Zbog ovog “paketa” koji nesvesno “unosimo” u svaku vezu, samo retkim parovima uspeva da početnu zanesenost i zaljubljenost pretoče u trajnu, stabilnu vezu, ljubav za ceo život.
PRAVA OSOBA U POGREŠNO VREME
Ne bi trebalo zaboraviti ni značaj „tajminga”. Jer, trenutak kada se dvoje sretnu takođe je veoma važan. Mnogima se dogodi da pravu osobu sretnu u pogrešno vreme, bilo zato što su tada bili preopterećeni poslovnim ili porodičnim obavezama ili još nisu preboleli bivšu veliku ljubav. A kada trenutak nije pravi, podsvest nam ne dozvoljava da se opustimo i prepustimo ljubavnom zanosu. Tada je dovoljna i najmanja, beznačajna sitnica – loš odabran par čarapa ili zaglavljen komadić hrane između zuba – da ljubavna čarolija uopšte ne deluje. Tako se dešava da propuštamo možda jedinstvenu priliku da upoznamo čoveka ili ženu svog života.
Komentari (0)