Žene ponekad umeju da budu previše osetljive i emotivne, pa i da puste suzu na poslu. Budući da to nije skroz normalan scenario, evo u kojim situacijama je plakanje u redu, govori pisac An Krimer.
Da li je hipersenzitivnost u našim genima? Žene su sklonije suzama a muškarci besu, ima li to veze sa genetikom?
Istina je da je biološki plakanje lakše za žene, ali ne i da žene moraju biti hipersenzitivne. One proizvode 6 puta više prolaktina, hormona koji izaziva suze, i naši suzni kanali su veći i samim time suza je više kada mi plačemo. Takođe, mlađe žene dosta više plaču nego starije jer starije ne prolaze kroz mesečne faze razdražljivosti zbog estrogena i progesterona. To je samo biološka pretpostavka, ništa više.
Da li to znači da žene nemaju kontrolu nad plakanjem?
Moja istraživanja su pokazala da žene najčešće plaču kada zapravo žele da se naljute. Pošto su ljute i besne žene nazvane „kučkama”, a to je nešto za ženu najgore, okrećemo se blažoj manifestaciji koja je i društveno prihvatljivija – plakanju. Nema ništa loše u plakanju, ali suze bez kontrole mogu biti i previše. Popijte kafu, pogledajte u sliku svog psa, uradite sve što je potrebno da se smirite.
Plakanje na poslu je i dalje neprihvatljivo. Šta treba uraditi ako suze same krenu?
Ako ste usred razgovora, objasnite sagovorniku da ne možete da ga saslušate do kraja i zamolite ga da nastavite razgovor neki drugi put. Neka moja istraživanja su pokazala da se muškarci nakon plakanja osećaju znatno bolje. Ali kada žene plaču, osećaju se još gore, kao da su prekršile neki tabu. Plakanje je biološka potreba, način na koji ljudi funkcionišu. Samo se setite: plakanje na poslu nije za osudu, dešava se svima.
Najveći kritičari žena koje plaču na poslu su druge žene. Zbog čega?
Postoji taj stereotip kod žena – Zaboga, ženo, ako sam ja uspela da izdržim sistem na svojim leđima, zašto ne bi uspela i ti? Sada kada žena u poslu ima značajno više nego ranije, stvari su se malo promenile. Ponekad plakanje može biti i dobro. Budi kreatvnost i oslobađa negativne energije. Nije bitno na koji način se do toga dolazi, ali to je svakom poslu potrebno.
Postoje muškarci, političari, koji izgledaju veoma suzno, kao što je Džon Boener. Kada ga slušamo i gledamo, mislimo da je to veoma privlačno. Da li je to znak da je plakanje konačno postalo prihvatljivo?
Kada muškarac pokaže da je jedan od nas koji plačemo, mislim da je to veoma povoljno po sve. Pre se smatralo da su oni koji plaču slabi i da nikada neće doći do vrha. Moja istraživanja pokazuju da ne postoji problem kod onih koji plaču, to ih još humanizuje u našim očima. Ljudi se povezuju kroz empatiju i saosećanje.
Komentari (0)