Sve češće možemo videti porodice u kojima deca vladaju, a roditelji se pokoravaju i ispunjavaju sve njihove želje i prohteve. Takav način roditeljstva često nastaje iz krivice što sa decom ne provodimo dovoljno vremena.
Sa ovim stavom deci ne činimo dobro dajući im sve, ne pripremamo ih za život i time ih odgajamo u odrasle osobe koje se ne znaju brinuti za sebe i ne znaju se nositi sa izazovima koje život nosi.
Prioriteti u porodici
Koliko god nam bilo bitno da nam deca idu u najbolju školu , nema smisla da svako dete, od naše recimo troje dece, vozimo na drugi kraj grada. Biti dobar roditelj znači moći proceniti šta je za dete dobro i što mu je zaista potrebno. S druge strane, potrebno je da brine i o sebi te odrediti prioritete u porodici koji ne isključuju roditeljske želje i potrebe. Ne piše bez razloga u avionima da prvo stavimo sebi masku sa kiseonikom, a tek onda deci. Često se dešava da kad dođe dete u porodicu roditelji sve podređuju detetu i njihov odnos se počinje raspadati, nemaju više ništa svoje i zajedničko, osim dece. Problem je u tome što nisu ulagali u svoj odnos i svoje zajedništvo.
Postoje neke stvari koje deca ne smeju da diraju, a to je recimo šporet
Niko nije centar sveta
Deca koja su vaspitana pod staklenim zvonom, koja nisu iskusila zabranu, frustraciju, anksioznost zbog neuspeha u nekoj aktivnosti i slično, odrastaju u osobe koje jako teško funkcionišu u svetu u kojem više nisu u centru pažnje i koji se ne okreće oko njih. Sprovedeno je istraživanje na deci u kojemu su ih pitali da li žele jedan slatkiš pojesti sada ili će pričekati 15 minuta te dobiti još jedan slatkiš. Pokazalo se da su deca koja su mogla da sačekaju 15 minuta kako bi dobila dva slatkiša, u kasnijem uzrastu bila značajno kompetentnija od dece koja nisu mogla da sačekaju, a taj se trend nastavio i u kasnije. Nauče da upravljaju sopstvenim impulsima i tolerisati frustraciju veštine su neophodne za razvoj velikog broja socijalnih, emocionalnih i kognitivnih kompetencija. Ako decu ne naučimo kako tolerisati frustraciju, pričekati, prihvatiti da nije sve onako kako ona žele, znatno ćemo im otežati život u odraslom dobu. Ne govoriti deci NE nije način na koji ćemo zaista nadoknaditi vreme koje ne provodimo sa njima i pažnju koju im nismo posvećivali. Tako ćemo jedino sebi olakšati teret koji nosimo jer nakon napornog radnog dana nemamo snage biti i policajci kod kuće.
Od malih nogu im morate dati do znanja ko je “gazda” u kući
Potrebe, a ne želje
Prilagođavati se potrebama deteta, prihvatati dete takvo kakvo je i podsticati ga i podržavati u razvoju sposobnosti i veština koje su mu urođene, način je vaspitanja koji podržava dete i uči ga kako da bude veran sebi. Ipak, to ne znači da se roditelji trebaju podrediti detetu i zaboraviti sebe i svoje potrebe. Upravo pokazujući detetu da cenimo sebe i svoje potrebe, da se brinemo o sebi, učimo ga da se i ono jednog dana brine o sebi. Takođe, ne ispunjavajući detetu svaku želju, a često su neke želje i loše za njih, pokazujemo im i učimo ih razlikovati važno i nevažno, odnosno želje i potrebe. Potrebe su nešto što zadovoljavamo kod dece bez pregovaranja, promišljanja jer im je to potrebno sada i ovde. Njihove želje su sa druge strane podložne pregovorima, promišljanjima te donošenju odluke hoćemo li ih ispuniti ili ne. U to je potrebno uključiti decu čim za to postanu dovoljno verbalno aktivna, važno im je da pokažu da roditelji brinu o njima i znaju šta je za njih dobro dok su tako mali.
Komentari (0)