Zavisnost od rada je bolest koje ljudi vrlo često uopšte nisu svesni. Radoholici su u pogonu bez prestanka, ne mogu da se opuste i malo „lenčare”, a ukoliko ne rade, zapadaju u krizu i počinju da gube kontrolu nad sobom.
Nemački psiholog Štefan Popelrojter smatra da većina zavisnika od rada toga uopšte nije svesna.
Po njegovoj proceni se broj obolelih u toj zemlji u poslednjih desetak godina udvostručio i dosegao broj od oko 400.000 ljudi. Osim toga, tu je još i vrlo veliki broj onih koji su potencijalno izloženi opasnosti oboljenja – svaki sedmi zaposleni.
Profesor Holger Hajde sa univerziteta u Bremenu, koji je dugo naučno istraživao ovaj fenomen, kaže da je zavisnost od rada veoma teško tačno definisati.
„Tu se ne radi samo o onima koji puno rade, već je sve povezano s izraženom fiksacijom na postizanje izvrsnih rezultata i na uspeh.” Zavisan, dakle, nije naprosto neko ko radi dvanaest sati dnevno.
Za razliku od ljudi koji jednostavno mnogo vremena provode radeći, zavisnik je često pritisnut velikim strahom od gubitka kontrole, a kada ne radi pokazuje tipične znake apstinenata: uznemirenost, razdražljivost, nesanicu.
Profesor Hade vidi uzroke zavisnosti od rada u ranom detinjstvu.
„Često deca nauče da nedostatak ljubavi nadoknade viškom postignutih rezultata i uspeha”, objašnjava ovaj profesor ekonomije.
„Dete dobija pažnju tek kada je nešto postiglo, kada je ostvarilo neki uspeh – ta poruka se ureže u svest,” naveo je profesor.
Jedan od obolelih, Nemac Mihael Keler je zbog posla zanemario porodicu, prijatelje i čak potisnuo smrt majke. On je pronašao izlaz iz svoje situacije tako što je sedam nedelja proveo u specijalnoj klinici u grupi „anonimnih zavisnika od rada” koju je zajedno sa još šestoro drugih osnovao u Hanoveru pre šest godina.
Komentari (0)