Činjenica je da verovatno nijedan čovek ne želi da živi sam. Iako, kad smo mladi, u nekim trenucima čeznemo za tim, to nije nešto čemu težimo kada odrastemo.
Neke stvari koje samački život nosi sa sobom nam svakako prijaju, ali osećaj kada se osvrnete po stanu a u njemu nema nikog, svakako nije prijatan.
Niko ne želi da bude sam
Sve je više razvedenih parova, koji se ušli u brak u ranim tridesetim, postali roditelji i do četrdesetih odlučili da se raziđu od svog supružnika.
Ostaju sami, pregaženi, bore se za starateljstvo nad decom. ..I onda žena ne živi potpuno sama, jer život sa detetom (ili više njih) baš i ne spada u samački život. Sa tim dolazi i veći osećaj odgovornosti, jer sada same odgajaju potomstvo.
Godine prolaze, deca rastu, ušle ste u neke veze koje se nisu završile zajedničkim životom. Možda je neko od njih i želeo da stupi u brak sa vama, ali ste vi već kroz sve to prošle i niste želele da ponovo načinite taj korak, ili ste možda to želele ali sa nekim drugim.
Prilika za upoznavanje kvalitetnih muškaraca je sve manje, vi ste sve starije, izbirljivije…Deca su već na fakultetu, u drugom gradu, i vi ste opet same.
Takav život vas činim bezvoljnom za bilo šta, mrzi vas da se sređujete, da se viđate sa prijateljicama, da posećujete društvena dešavanja. Više vam nije stalo.
Što je još važnije, htele vi to da priznate ili ne, nedostaje vam dodir muškarca, nečija podrška, osećaj sigurnosti.
Ponekad vas osećaj samoće pogodi tako jako i tada počinje preispitivanje: šta ću sama u ovolikom krevetu, kako sam dovela sebe u ovu poziciju, zašto su svi koje znam i dalje u paru i da li ću ikada ponovo pronaći nekog za sebe?
Dejvid Bruks, novinar Njujork tajmsa je više puta pisao o višestrukim faktorima koji su doprineli sve većem broju razvedenih, samih ljudi. On ovaj period naziva “era individualizma” u kojoj ljudi žele više prostora kako bi razvili svoje, individualne, talente.
Zašto se i dalje plašimo da ćemo završiti sami?
Ovako se osećaju žene u tridesetim i četrdesetim godinama koje žive same. Uprkos ličnim i poslovnim dostignućima one se osećaju da je njihov javni identitet “pokvaren”.
Većina nas odrasta sa idejom da ćemo jednog dana biti deo para. Sve kulture promovišu tu sliku, od romantičnih pesama, do turističkih odmarališta, a samo mali procenat ljudi mašta o životu u kojem vidi samo sebe.
Ljudi su u panici da ne završe sami. Ili bar većina njih.
Ne kažemo da ne postoje oni kojima to nije želja i koji neće biti srećni “samačkim” načinom života.
Međutim, čovek je društveno biće i, čast izuzecima, svi žele da imaju nekog u svom životu, zar ne? Problem je što, uprkos toj želji, ljudi nisu spremni da prave kompromise kako bi lakše našli nekoga sa kim će podeliti život. Oni to žele, ali ne rade dovoljno na tome. Ljudi su danas postali sebični, a to bi trebalo da se promeni…
Jer na kraju krajeva, niko od nas ne želi da bude sam, zar ne?
Pročitajte još >>
Veći rizik od moždanog udara za samce
Komentari (0)