Privrženost je emocionalna povezanost za koju je tipična sklonost da se traži i održi bliskost s određenom osobom, pogotovo kad je pojedinac pod stresom. Očigledno, u dugotrajnim je vezama međusobna privrženost partnera ključna.
Psiholozi su istražujući privrženost u dečjoj dobi ustanovili da postoji nekoliko tipova privrženosti koje pojedinac obično zadrži u kasnijem životu. Tzv. siguran tip privrženosti dete će razviti ako majka ima kvalitetan odnos s detetom, odnosno primećuje detetove signale, tačno ih interpretira i brine o njemu.
Hladan odnos majke prema detetu, neprimećivanje njegovih signala te njihova kriva interpretacija, rezultiraće tzv. izbegavajućim tipom privrženosti. Ukoliko majka nije dosledna u svojoj brizi prema detetu, razviće se tzv. anksiozno-ambivalentni tip privrženosti.
Psiholozi tvrde da odrasli prilikom gubitka ili odvajanja od partnera pokazuju vrlo sličan obrazac ponašanja kao i deca. Sigurno privrženi pojedinci osećaju se ugodno i s intimnošću i s autonomijom i ujedno su otvoreniji u komunikaciji, a u proseku imaju više samopoštovanja.
Kada imamo negativno mišljenje o sebi, a pozitivno o drugima, osoba će razviti tzv. zaokupljenu privrženost. Takvi pojedinci imaju izrazitu želju za emocionalnim stapanjem s drugom osobom i puno očekuju od drugih, ali se boje da nisu dovoljno voljeni, odnosno da nisu vredni ljubavi, pa će biti ostavljeni.
Treći tip, tzv. odbijajuća privrženost, razvija se ako pojedinac ima pozitivnu sliku o sebi, a negativnu o drugima te je karakteriše odbijanje bliskosti i nepoverenje prema drugim ljudima, kao i snažna potreba za nezavisnošću.
Poslednji tip, plašljiva privrženost, razvija se kada imamo negativno mišljenje i o sebi i o drugima, a za takav tip privrženosti svojstven je strah od intimnosti i izbegavanje društva motivisani strahom od anticipiranog odbijanja od strane drugih osoba.
Naravno, na kvalitetu veze utjiče tip privrženosti oba partnera i njihova međusobna interakcija. Najkvalitetniju vezu imaju parovi koji su sigurno privrženi.
Komentari (0)