Čemu Finci uče decu od malih nogu? Ovo su važne lekcije!

„Možete početi već od najranije dobi”, kaže Kari Kivinen. Zapravo, svakako bi trebalo: „Bajke uvek mogu dobro poslužiti. Na primer, nešto na temu lukave lije koja uvek slatkorečivo prevari druge životinje. To i nije baš loša metafora za određenu vrstu političara, zar ne?”

Dok demokratskim društvima po celom svetu preti, čini se, nezaustavljiva poplava lažnih informacija, Finska je shvatila borbu protiv tog problema toliko ozbiljno da je ona uvedena u osnovnoškolsku nastavu, piše britanski „Gardijan”. U srednjim školama, poput državnog koledža u Helsinkiju, gde Kivinen radi kao glavni nastavnik, multiplatformska informacijska pismenost i jako razvijeno kritičko razmišljanje postali su temeljna osnovica nacionalnog kurikuluma koji je uveden 2016. godine.

Na nastavi matematike Kivinenovi učenici uče kako je lako lagati koristeći statistiku. Na nastavi likovnog vaspitanja, mogu videti kako se može manipulisati značenjem neke slike. Na nastavi istorije, učenici analiziraju istorijske glasne propagandne kampanje, a na nastavi finskog jezika učitelji s decom vežbaju prepoznavanje niza načina kako se reči mogu zlonamerno koristiti da se neko zbuni, obmane ili prevari.

„Cilj je da stvorimo aktivne, odgovorne, građane i glasače”, kaže Kivinen. „Kritičko promišljanje, proveravanje činjenica, interpretiranje i evaluacija svih informacija kojima je neko izložen – bez obzira iz kojeg izvora – ključno je. Zato smo to ugradili u temelje svega što podučavamo, u svim školskim predmetima.”
 

Novi kurikulum je deo jedinstvene, celovite, strategije koju je razvila finska vlada nakon 2014. godine, kad su se u toj zemlji iz susedne Rusije počele plasirati lažne vesti, zbog čega je vlada shvatila da je nastupila tzv. postčinjenično (post-fact) vreme. Taj program – koji se pokazao toliko uspešan da je Finska na samom vrhu godišnjeg indeksa koji meri otpornost na lažne vesti u 35 evropskih zemalja – ima za cilj da osigura da svako, od učenika do političara, može prepoznati lažne informacije i dati svoj doprinos borbi protiv njih.
 

„Taj problem utiče na sve nas,” kaže Jusi Toivanen, portparol finske premijerke. „Meta mu je celo finsko društvo, a krajnji cilj je potkopavanje naših vrednosti i društvenih normi i poverenja u institucije koje naše društvo drže na okupu.”

Finska, koja je 1917. proglasila nezavisnost od susedne Rusije, nalazi se danas na prvoj liniji informacijskog rata na internetu, koji se drastično ubrzao pre pet godina, nakon što je Moskva anektirala poluostrvo Krim i pružila podršku separatistima u istočnoj Ukrajini, kaže Toivanen.

Većina takvih fake news kampanja – koje često preuzimaju i šire domaći ekstremni desničari, nacionalisti, „alternativni” finski portali i profili na društvenim mrežama – bave se najviše napadanjem Evropske unije, isticanjem imigracije i problema vezanim za nju, kao pokušajima da se utiče na javnu raspravu oko punopravnog članstva Finske u NATO savezu.

Finska je tradicionalno neutralna država, iako blisko sarađuje s drugim NATO članicama u zapadnoj Evropi. Pitanje da li bi Finci trebalo i formalno da se pridruže NATO savezu poslednjih godina postalo je velika tema oko koje se lome koplja u finskoj javnosti, dok se Rusija izričito tome protivi.

Razvijanje otpornosti na fake news se stoga posmatra gotovo kao pitanje civilne zaštite, ključna tačka celovite bezbednosne politike u Finskoj. „Mi smo mala zemlja, nemamo mnogo prirodnih resursa i moramo se oslanjati na svakog pojedinca da doprinese kolektivnoj odbrani društva.”

Kroz program koji to želi postići, kojim upravlja nadzorni odbor u kojem sedi 30 članova iz 20 različitih vladinih tela – raznih ministarstava, dobrotvornih organizacija, policije, obaveštajnih i bezbednosnih službi – već je prošlo više hiljada javnih službenika, novinara, učitelja i bibliotekara u poslednje tri godine.

„Reč je o koordiniranom planu širokog pristupa kom je cilj da podigne svest”, kaže Sara Juntunen, naučnica iz Ministarstva odbrane. „To je kao antivirusna zaštita na vašem računaru: vlada je, naravno, odgovorna za određeni stepen zaštite, no na kraju je ipak na svakom pojedincu da instalira softver.”

Kivinen je većinu karijere proveo u školama izvan Finske pre povratka u domovinu, kako bi preuzeo francusko-finsku školu u Helsinkiju i tamo uveo prvi program informacijske pismenosti. On tvrdi da nema prerane dobi da se se počne učiti o pouzdanosti informacija na koje deca naiđu.

„Današnja deca ne čitaju novine i ne gledaju vesti na TV, koje su ovde u redu… Oni zapravo ne traže vesti, oni na njih nailaze, na servisima tipa WhatsApp, YouTube, Instagram, Snapchat… Ili bolje rečeno, kompjuterski algoritam bira vesti koje im prikazuje, skrojene baš za njih. Zato moraju biti u stanju da pristupe takvom sadržaju kritično. Nikako ne cinično – ne želimo da misle kako baš svi lažu – već kritično.”

Fake news tj. lažne vesti, prema njegovom mišljenju, nije baš dobar izraz, naročito za decu. Daleko je korisnija definicija tri odvojene kategorije: pogrešne informacije (misinformation), što bismo mogli opisati kao pogreške; dezinformacije (disinformation) koje su zapravo lažne informacije koje se namerno plasiraju u svrhu prevare; i zlobne informacije (malinformation) tj. tračevi – informacije koje možda i jesu tačne, ali im je svrha da nekom nanesu zlo.

„Čak i mala deca mogu ovu podelu shvatiti… Jako se vole igrati detektiva. Ako im pritom date da ispituju stvarne osobe poput novinara i političara o stvarima koje su im bitne, ako učestvuju u priređenim debatama i školskim izborima, ako ih zatražite da napišu i tačne i lažne sastave o tom… onda demokratija – ali i pretnje kojima je izložena – počnu dobijati nekakvo značenje,” kaže Kivinen.

Pitanja koja on želi da učenici postavljaju su npr. ko je proizveo ovu informaciju i zašto? Gde je objavljena? Šta se u njoj zapravo kaže? Na koga ona cilja? Na čemu se temelji? Ima li za nju nekakvih dokaza ili je ovo samo nečije mišljenje? Može li se ta informacija proveriti negde drugde?

I čini se da takav pristup daje rezultate.

„Uvek morate proveriti činjenice. Pravilo broj jedan je da nema Vikipedije i da uvek treba biti tri ili četiri različita i pouzdana izvora… To nam govore na nastavi svakog predmeta,” kaže Matilda, 18-godišnja učenica koja se s još pet drugara zatekla u učionici malo pre ručka.

Njena kolegica Lila kaže da je rešetala lokalne političare na panel-raspravi koja se prenosila uživo na radiju. Aleksander, 17-godišnji učenik, kaže da je najviše naučio kad je morao sam da napravi fake news kampanju. Lažne vesti su bitan problem, kaže on, jer „na kraju dobijete pogrešne brojke napisane na autobusu i glasače koji tim brojkama veruju”, rekao je, jasno aludirajući na britansku referendumsku kampanju koja je zagovarala Brexit.

Prija, koja ima 16 godina, kaže da je obrazovanje najbolja metoda borbe. „Međutim, problem je što bilo ko može da objavi bilo šta. Vlada ne može mnogo da učini kad na suprotnoj strani stoje multinacionalni divovi poput Gugla ili Fejsbuka – a ako učini previše, to se onda pretvori u cenzuru. Dakle, svakako, obrazovanje je najefikasniji način za suzbijanje tog.”
 

Finska prednjači po pitanju informacijske pismenosti i uvek je blizu vrha ili na samom vrhu svih međunarodnih merenja novinarskih sloboda, transparentnosti, obrazovanja i socijalne pravde. Finski učenici su na zadnjem PISA istraživanju ostvarili najbolji rezultat u čitanju u celoj EU.
 

„Nivo poverenja u nacionalne institucije, u medije, u društvo u celini, obično jeste viša u nordijskim zemljama nego na drugim mestima po svetu,” kaže Miko Salo, član nezavisne ekspertske grupe EU za borbu protiv lažnih vesti. „Međutim, to znači da sad moramo biti još oprezniji, da bismo se pripremili za sledeću fazu. Jer, inače imamo mnogo više da izgubimo.”

Uoči poslednjih parlamentarnih izbora u Finskoj u aprilu 2019. godine, vlada je otišla toliko daleko da je finansirala reklamnu kampanju da upozori birače na oprez zbog mogućnosti da naiđu na lažne vesti. „Finska ima najbolje izbore na svetu. Razmislite zašto”, glasio je slogan.