U određenim fazama razvoja, bes je normalna pojava kod najmlađih. Izlivi besa nastaju kod dvogodišnjaka u trenutku frustracije nečim što ga zbunjuje, zbog nečeg što ne razume ili nemogućnosti da dobije nešto odmah i sad. Za dvogodišnje dete ne postoji reč kasnije, a neispunjavanje želja ga u najmanju ruku poražava.
Frustraciju mu pojačava i nemogućnost da se izrazi o svemu što želi. Malo dete više razume nego što može da kaže. Maloj deci nedostaje i sposobnost prigušivanja sopstvenih osećanja, pa kada dođe frustracija potreban im je i ventil.
Zato napade besa treba shvatiti kao neizbežan deo njihovog razvoja. Koliko će neko dete “besneti” zavisi od njegovog temperamenta i snage emocija. Mnogi napadi besa izazvani su umorom i glađu, ali su najčešći oni uslovljeni stresom. Da je dete pod stresom ukazuje problem sa spavanjem i tuga, a nekada i bolest.
Kod mnoge dece frustracija se nagomilava pre no što eksplodira. Kada roditelj primeti da se sprema oluja treba da mu preusmeri pažnju na nešto drugo, ali da ne očekuje da će mu to uvek uspeti. Kada bes počne treba ignorisati napad i baviti se svojim poslom. Jedino treba voditi računa da se dete ne povredi. Ukoliko se roditelji ne distanciraju, dete će podsvesno povezati napad besa sa roditeljskom pažnjom i izgubiti želju da bes prevaziđe. Detetu, zapravo, treba da se da na znanje da niko nije ljut zbog izliva gneva, ali da nema ni oduševljenja takvim ponašanjem.
Napade besa deca prevazilaze kada su u stanju da se tečno izraze rečima, a to obično biva u uzrastu od četiri godine. U svakom slučaju, prevazilaženje ovakvih situacija ostvaruje se uspostavljanjem ravnoteže između pomaganja detetu da se oseti sigurnim i voljenim, ali i uspostavljanjem čvrstih granica do kojih ono može da ide.
Komentari (0)