Teški uslovi u kojima su pre tri veka živeli stanovnici ovog prostora neizbežno su uticali i na rađanje dece.
Zbog velikog siromaštva, uglavnom su čitave porodice, bez obzira na njihovu brojnost, živele u jednoj prostoriji, a često se događalo da nesretni ljudi taj oskudan prostor dele s domaćim životinjama.
Razumljivo je da su ovakve okolnosti bile veoma neprijatne za porodilje i tako se događalo da žene, naročito kad je bilo toplo doba godine, decu rađaju u žbunju, po šumama ili u zabačenim kolibama.
Ovakvi, apsolutno prirodni porođaji, obavljeni u divljini i bez ičije pomoći, uglavnom bi ozbiljno oštetili ženino i detetovo zdravlje.
Savremena medicina danas proučava pravu epidemiju tetanusa, koji se veoma često pojavljivao kod tadašnje novorođenčadi, što je predstavljalo posledicu tradicionalnog nehigijenskog odsecanja pupčane vrpce srpom.
Zemaljska administracija Srbije uputila je 1729. godine molbu mitropolitu Mojsiju Petroviću da preko sveštenika utiče kako bi se taj štetan i opasan običaj iskorenio.
Otad su sveštenici ubeđivali neobrazovani narod da je pre samog porođaja neophodno da žene zamole svoje rođake ili komšinice da im prilikom samog čina rađanja pomognu, kao i da izbegavaju da svoju decu na svet donose po divljim i zabačenim mestima.
Žene koje su pomagale porodiljama zvane su primalje ili babice. Kad je Novi Sad 1748. godine postao slobodan grad, kvalifikovanih babica jedva da je bilo u ovim krajevima.
Ipak, novouspostavljene gradske vlasti, iz logičnih razloga zainteresovane za brojnost stanovništva, uvidele su nužnost ovakvog zanimanja i tako je, na samom početku svoje istorije, Novi Sad angažovao gradsku babicu.
Arhivska građa svedoči da je štedljivi Magistrat prvoj novosadskoj babici Mariji štrajt za period od 24. aprila 1748. do 15. avgusta 1749. godine izdao platu od samo 25 forinti i 50 krajcara.
Nakon što je štrajtova dala ostavku na tu službu, na njeno mesto primljena je Ana Marija Rezek. Novoj gradskoj babici je 1761. godine povećana plata na pristojnijih 30 forinti godišnje.
Rezekova je 1766. godine tražila još jednu povišicu, ali je Magistrat to odbio s obrazloženjem da, iako ona prima platu za to da bi pomagala i siromašnim porodiljama, nije poznat slučaj da je babica bilo šta besplatno učinila.
Roditelji, oduševljeni uspešnim porođajem, častili su Rezekovu bez obzira na sopstveni materijalni položaj. S druge strane, babica je kod imućnijih građana dobro naplaćivala svoje usluge, tako da je mogla živeti sasvim pristojno.
Istom prilikom Rezekova pokušava da eliminiše nezdravu konkurenciju i traži od Magistrata da zabrani posao primalje nekvalifikovanim ženama.
U gradu su među rimokatoličkim i pravoslavnim stanovništvom postojale žene bez formalnog obrazovanja koje su još pre 1748. godine obavljale dužnosti babice, pa su po inerciji tolerisane i nakon što su u tom smislu doneti odgovarajući propisi.
Rezekova je, po svoj prilici, bila upoznata s naredbom Komore izdatom 16. septembra 1763. godine, po kojoj se neispitanim babicama zabranjivalo da pomažu pri porođaju.
Uprkos propisima, kao i insistiranju ogorčene gradske babice, Magistrat nije odgovorio na njen zahtev.
Prema ovim, nekvalifikovanim babicama porodilje su uglavnom pokazivale više poverenja, zato što su bile jeftinije, a ponekad su radile i besplatno, za razliku od pohlepne gradske babice.
Ana Marija Rezek je živela veoma dugo. Kad je napunila 80 godina, iza sebe je imala 35 godina rada kao babica.
Kad je Namesničko veće preuzelo kontrolu nad fizicima, hirurzima, apotekarima i primaljama i nakon što su pregledane njihove kvalifikacije, godine 1784. doneta je odluka da se na Univerzitet u Budimu pošalju četiri hirurga i babica Rezek, kako bi položili odgovarajući ispit.
Naravno da nepismena starica Ana Marija Rezek nije otišla u kraljevski Budim na studije. Izjavila je da nije u mogućnosti da odgovori ovoj naredbi.
Magistrat je tada odlučio da unajmi novu babicu, a Rezekovoj je ostavio platu samo dok formalno obavlja posao gradske primalje.
Nakon svoje smrti Ana Marija Rezek, koja je na svet donela nebrojeno Novosađana, svrstala se među gradske dobrotvore time što je razvoju gradske bolnice doprinela sa 50 forinti, dok je Jermenskoj crkvi zaveštala 200 forinti s obavezom da joj se tamo večito čitaju mise.
Komentari (0)